Модерна демократска држава почива на консензуалном поверењу у демократске установе и процедуре. Председнички избори из 2016. и 2017. године пробудили су сумњу дела јавности у њих, навео је у својој редовној колумни у дневном листу "Политика"  члан Политичког савета Народне странке Чедомир Антић.

Многобројни скандали садашње власти имају један заједнички именитељ – презрив однос према институцијама српске државе и заборавни немар према истини. Највећи српски проблем афера „Савамала“, „Хеликоптер“, „Напад на премијеровог брата“, „Тетка“, „Докторати“... нису само ти догађаји, већ оно што им је уследило. Дани, месеци и године некажњеног избегавања или обмањивања показали су да у Србији нема демократске државе, јавности ни независних судских и других установа. Зато није чудно што се демократска опозиција ујединила око захтева који за модерне демократске државе донекле неочекиван и неуобичајен. Велики број опозиционих странака обједињен је у настојању да на следећим изборима у Србији буде пристутна посматрачка мисија ОЕБС-а са пуним мандатом.

Већина опозиционих парламентарних и активних ванпарламентарних странака стала је иза овог захтрева свесна да тако не брани себе нити придобија гласове. Власт СНС и савезника одавно је патриотизам представила као сопствену франшизу. Баш као у Египту маршала Сисија и у Србији најбољи амерички пријатељи воде сталне кампање против САД и НАТО-а. Они којима је Брисел унапред честитао изборну победу, а бивши амбасадори креирали кампање, којима су подршка и разумевање били упућивани како би Бриселским споразумом омогућили укључивање северног Косова у састав туђинског уставног поретка и практично безусловно стварање унитарне албанске државе под називом „Република Косово“, данас своје противнике називају страним агентима и превратницима. У земљи где је пре две деценије са паролом „И Србија и свет“ за председника изабран човек који ће убзо повести земљу у рат са пола света, такво двојство је и могуће и очекивано. Током протеклих година управо су популизам, подршка из иностранства и самовлашће влада Александра Вучића омогућили постављање темеља неког будућег ауторитарног режима. Непотребно је даље доказивати речено. Поред инцидента на изборима, пропуста и неравноправности учесника ту је и клима у друштву и потпуно нов манир медија, посебно оних режимских гласноговорника који су приватни и парадржавни... Током протеклих година постепено су промењени односи на политичкој сцени и са њима читава реторика... Можемо само са стрепњом да помишљамо шта је следеће.

Одлука појединих странака да одбаце сврставање са већином опозиције потпуно је легитимна али је и нелогична и суштински неморална. Партије какве су ЛДП, ЛСДВ, и ДСС годинама представљају режимску, дворску опозицију. О СРС да и не говоримо, пошто она није ни странка нити је опозициона. Политичке везе тих странака са СНС-овом влашћу и лоше прикривено савезништво са властима временом су почели дa их чине делом режима. Чедомир Јовановић се нашао позван да брани достојанство наше демократије и указује да није било и већих, званичних приговора на претходне изборе. Јовановић је посветио већи део свог политичког настојања да Србију укључи и утопи у Европску унију. У циљу великог модернизацијског искорака јастребови из његове партије су својевремено тврдили да су Срби за то спремни да плате највишу могућу цену. Ако је већ европско законодавство изнад српског и ако су већ српске жртве небитне у односу на жртве других народа, одакле онда подозрење према ОЕБС-у? Реч је о паневропској организацији коју су поштовали чак и тоталитарни режим СФРЈ и ауторитарни Милошевић. И власт би требало да прихвати захтев опозиције, уколико наравно, нема шта да крије... Аргумент према ком Србија губи суверенитет уколико ОЕБС-ова мисија дође и подсећање на Вилијема Вокера и наоружане „верификаторе“ који су били претходница напада Северноатланског савеза на Србију губи смисао у новим околностима насталим у Европи током протекле деценије.

Верујем да ни самој власти није у интересу да монополизује политички живот и маргинализује опозицију. Цена такве, за Александра Вучића дубоко верујем, животне тежње, несумњиво је пропадање демократских утанова и опадање српске државне идеје. Нама треба ново народно јединство и истински дијалог, а не непрекидна изборна кампања и подређивање државе једној партији, а нације једном појединцу. Вештачко уједињење опозиције око политичког програма је непотребно и немогуће, али настојање Народне странке Вука Јеремића и ПСГ Саше Јанковића да око демократских начела обједине истинску опозицију није само пут ка двопартизму, већ и одбрана угрожене демократије.

Члан Политичког савета Народне странке 
Чедомир Антић