Преузето са портала Нова.рс.
Студенти у нову академску годину улазе увек са истим питањем, али и са истим проблемима и због тога смо одлучили да се ангажујемо у политичком животу Србије, јер пре свега желимо да променимо ствари и да сутра сви они који желе да студирају то могу и да учине, каже за Нова.рс апсолвент Правног факултета из Чачка и повереник омладине Народне странке Лазар Пауновић.
„Знамо да снага једног народа поред језика, културе и традиције лежи и у броју образованих и способних младих људи. На жалост, у нашој земљи је младих из године у годину све мање и мање. Према подацима ОЕЦД-а из Србије годишње оде око 50.000 људи, а највећи део тих су управо људи старосне доби до 30 година. Управо ти млади су они који својим образовањем, својом енергијом и пуни елана морају да погурају нашу земљу и да је ставе на своје ноге, јер креативност и знање младих треба да допринесе опоравку нашег друштва“, навео је он.
Његове колеге из Народне странке и он, истиче, желе да направе такав систем да млади могу себи приуштити пристојан живот и себи могу обезбедити све шта желе, али у Србији , а не ван земље.
„Када се осврнемо на високо образовање, које је један од кључних ставки просперитета једне државе, долазимо до поражавајућих чињеница. Са групом својих сарадника у Народној странци, пре пар месеци спровео сам анкету међу студентима на наша четири Универзитета. На нашу срећу, на анкету је одговорило више од 3.000 студената, због чега сматрамо да је она и те како релевантна за узимање тих података и креирање општег става. Кроз ту анкету, смо утврдили да су проблеми свуда готово исти. И зато сам желео да сада, када се ближи почетак нове академске године, изађемо са тим подацима, и да у наредном периоду покушамо утицати на промене неких лоших ствари. На првом месту проблема, налазе се високе цене школарина, тај проблем одмах прати број буџетских места, потом цене уџбеника, услови у мензама и услови у домовима“, нагласио је Пауновић.
Према његовом мишљењу, сви ти проблеми су решиви, а нарочито када су суме за школарине у питању.
„На појединим факултетима оне прелазе износе од 100.000 па све до 200.000 динара, што значи да је то око 10 одсто од укупних годишњих примања, породице која има зараду на месечном нивоу 50.000-60.000 динара по члану породице и то у случају да оба родитеља раде“, истакао је Пауновић, напоменувши да је то само цена износа за школарину, без урачунате цене становања и оброка, који се морају студентима обезбедити.
„Онда долазимо до чињенице да родитељи морају бити прави мађионичари како би својој деци обезбедили средства за студирање. Када то нису у прилици настаје проблем који доводи многе у ситуацију да запоставе студије, јер су приморани да раде у кафићима, кладионицама, маркетима, како би себи обезбедили та средства. А на жалост нису ретке ситуације да многи због недостатка финансија морају апсолутно да прекину студирање“, рекао је он.
Како указује, у неколико потеза, види решење ових тешкоћа.
„Ако је у Француској, Немачкој, Аустрији студирање бесплатно, зашто не би било и код нас? Ако не може бити баш бесплатно, зашто онда власт не прилагоди заједно са универзитетима и факултетима да висине школарина буду прилагођене домаћим условима? Исто тако, држава би могла обезбедити да сви студенти добију бесплатне уџбенике. Јер и на тај начин, може се постићи значајна уштеда, али и квалитет, јер су студенти неретко принуђени да купују скрипте, или копиране уџбенике који се након неког времена распадну“, огорчено наводи овај млади човек.
„Ако је све ово много, и из неких оправданих разлога држава не може да изађе у сусрет, напомињем оправданих разлога, да ли је могуће да се понуди бар већи број буџетских места? Сусретао сам се много пута, а верујем да се и већина бар некад нашла у ситуацији да чује како неко не може да студира јер је за мало испод црте за буџет. Убеђен сам да би многи започели своје прве академске кораке, када би сваки факултет повећао број буџетских места“, сматра Пауновић.
Према његовим речима актуелна власт као да не жели да студентима изађе у сусрет, јер им, оцењује, нису циљна група, као на пример пензионери. Поред свега наведеног Лазар види велике проблеме када су у питању услови у домовима, јер би требало да буду много бољи.
„Некада смо правили Студентске градове за одржавање Универзијаде у Београду, а данас у неким домовима нема топле воде након 22 сата. Такође, проблематичне су цене у мензама. Знамо да је разлика између цене оброка самофинансирајућег и буџетског студента несразмерно велика. Али ако они који су тај правилник донели и мисле да је то фер и поштено, на сву срећу чак 89 одсто испитаних студената у анкети мисли да би цене требале бити једнаке за све. Цена ручка за буџетског студента је 72 динара односно 2.160 динара на месечном нивоу, док је за самофинансирајућег студента цена 205 односно 6.150 динара за исти временски период. Свакако стоји да студенти који су уписали студије на буџету завређују додатну пажњу и бенефите, али да ли баш на овај начин? Ја бих рекао да не“, закључио је Пауновић за Нова.рс.
Бука аплауза намењеног у част и захвалност здравственим радницима свако вече у 20 часова са балкона и прозора широм Србије у време пандемије сакрила је тишину у којој је школарина за студенте медицине у Новом Саду повећана за 20.000, каже за наш портал Лазарева колегиница Мирјана Настасић.
„Зашто се школарина са већ високих 120.000 повећала на 140.000 динара није једино што је остало нејасно студентима. Свесни смо чињенице да факултети имају аутономију, али како је могуће да цене пријаве испита на истом универзитету варирају од нула до 1.500 динара? Да ли је студирање на буџету Србије заиста бесплатно? Није! На приватним факултетима, углавном, када платите школарину добијете уџбенике, што није случај и на државним факултетима“, запитала је она.
Према њеним речима, за уџбенике се у просеку издвоји од 10.000 до 30.000 динара, у зависности од факултета, смера и године студија (наравно, то су цене половних или копираних уџбеника, нове коштају многоструко више).
„Држава се правда како у буџету још увек нема довољно средстава за уџбенике. Студенти верују да су то изговори, с обзиром да је град Нови Сад за време пандемије издвојио четири милиона динара како би приватна фирма један месец бројала путнике који улазе у градске аутобусе. Поређења ради, да је град Нови Сад препустио бројање путника бесплатно студентима, за четири милиона динара који су издвојени за бројање путника тог месеца, 400 студената би било снабдевено уџбеницима током целе године“, оценила је она.
У студентским градовима постоје омладинске и задруге које помажу студентима тако што их великодушно плаћају између 140 и 200 дианара по сату, подсећа Настасић.
„Сагледано практично-студент Новосадског универзитета треба да ради осам сати дневно, 26 дана у месецу, четири месеца за задругу како би платио само школарину. Где је време за учење? Како не постоји или не ради адекватно свој посао нека државна установа која не би дозвољавала да задруге, уместо установа које треба да помажу студентима, буду места за израбљивање и искориштавање студената. Како је могуће да више профитира задруга од студента који је радио“, пита она, и наглашава да студенти плаћају, о свом трошку, санитарни преглед и редовну чланарину у задрузи.
Данас у времену пандемије, наводи даље, када су цене студирања и академских обавеза све веће, а родитељске плате све мање, много је тужнија чињеница што студенти ћуте, а њихова права нико не штити. Упркос вољи да се окупе и да се њихов глас чује, уста студената бивају запечаћена од стране надређених, а одређени медији су једини гласник који повремено преносе вапај урушеног образовног система, оцењује Мирјана.
„Најбруталнији начин злоупотребе положаја је виђен од стране, ни мање ни више него професора Правног факултета, који је јавно упутио претње студентима говорећи да ко се појави и на једном протесту код њега неће положити испит никада. Како је могуће да без последица професор Правног факултета крши елементарна права која Устав гарантује свим грађанима Србије, па и студентима, који су нажалост, у Србији, представљени као небитни чиниоци друштва. Постоје свакодневни примери где студенти због личног сукоба са професором не могу да положе испит или чак да дипомирају. Професори такође могу бити жртве политичког мобинга на радном месту што указује да ниједан сегмент образовног система није стабилан. Какву поруку овакви случајеви шаљу студентима“, запитала је Настасић.
Сагледавајући наведене ситуације и догађаје није изненађујућа пракса да се у завршној години факултета студенти одлучују на упис страног језика који им омогућава одлазак и рад у иностранству, истакла је она.
„Економски тигар је јадан када најјача инвестиција, а то је људски капитал, бива приморана да напусти Србију јер едуковани млади људи желе достојанствен живот. Одлив мозгова је веома атрактивна тема у Србији, али нико ништа конкретно не ради како би се овај проблем сузбио. Желим бити оптимистична, зато ме радује активизам појединаца којих је све више сваког дана. Наши млади људи не траже пуно, само шансу да нормално живе од свог поштеног рада и мало поштовања“, испричала нам је Мирјана. Како је истакла, поштовање, није само реч, већ насушна потреба сваког бића.
„Зато се омладина Народне странке поистовећује са речима Мајкл Мура: ’Не желим живети у оваквој земљи, али одбијам отићи’. Трудимо се да детектујемо и оголимо проблеме студената у Србији и помогнемо у решавању или сузбијању студентских проблема, организујући студенте и утичући на институције да заштите студентска права“, закључила је Мирјана Настасић.