Предлог закона о изменама и допунама Закона о енергетици који се налази у скупштинској процедури није заснован на стратегији развоја енергетике у Србији.

Није заснован на стратегији развоја енергетике само из једног разлога , а то је да таква стратегије није ни усвојена. Сада се поставља питање, има ли логике усвојити измене закона, а да пре тога нисте усвојили стратегију развоја у области  коју тај закон уређује? По мени, одговор је не.

Наравно, увек се могу наћи аргументи да је закон прошао јавну расправу, о чему постоји извештај  али јавна расправа је једно, а текст закона пре усвојене стратегије је кућа без озбиљног темеља.

Може се предлагач закона позвати на то да је предлог закона заснована на нацрту стратегије о развоју енергетике али и лаику је јасно да нацрт и усвојена стратегија нису у истој равни.

На крају се долази до закључка да предлог закона, именованог у наслову, треба повући из процедуре.

Поред горе наведене чињенице, у самом предлогу закону постоји низ нејасних појмова и предлога који су или непотпуно дефинисани или превише неодређени.

Тако, на пример, имамо велики број дефиниција које у потпуности не дефинишу појмове.

Навешћу неке примере.

Члан 2. дефиниција 88

Недостајућа инфраструктура је инфраструктура коју је, поред прикључка, неопходно изградити ради прикључења објекта крајњег купца, објекта за производњу електричне енергије и објекта за складиштење електричне енергије и која ће након изградње постати део система на који се врши прикључење.
Дефиницију је потребно проширити тако да се недостајућа инфраструктура дефинише само у случајевима када је искоришћење расположивих капацитета (дистрибутивне и/или преносне) мреже оптимизовано, а потреба за новом инфраструктуром и даље постоји.

Члан 2. дефиниција 139

Складишта електричне енергије, може се тумачити да топлотна складишта којима се електрична енергија претвара у топлотну и даље та топлотна енергија користи као енергент, сматрају складиштима електричне енергије.   
Топлотна складишта подразумевају процес загревања воде електричним грејачем уз даље коришћење топле воде као енергента за грејање насеља. Променом снаге грејања у односу на неку базну вредност, повећава се или смањује потрошња што је еквивалентно са пражњењем и пуњењем складишта.  
 
Или нејасни чланови Закона:

Члан 57.  

„Оператор дистрибутивног система истовремено израђује студију прикључења за више поднетих захтева у временским периодима ближе уређеним актом из члана 214. закона. Студија прикључења мора да садржи и привремена ограничења снаге у току рада електране...“.

Из самог члана 57. закона није јасно шта су „привремена ограничења снаге у току рада електране“? Сам појам даје могућност широког поља тумачења, а самим тим и могућности злоупотребе.   

Члан 118.

„Ако реализација изградње прикључка, односно заједничког прикључка из става 2. овог члана као и пројеката оператора преносног система из плана развоја који су битни за реализацију прикључења траје дуже од рока важења одобрења за прикључење, оператор преносног система продужава рок важења одобрење за прикључење до истека једне године од тренутка завршетка изградње прикључка или заједничког прикључка или завршетка пројеката из плана развоја преносног система.“

Не зна се како се дефинише крај изградње прикључка и/или завршетак пројекта из плана развоја преносног система, а што може довести до продужења рока  унедоглед.
 
Члан 141А.
 
Није јасна организација Уговора о прикључењу и Уговора о пружању услуге прикључења.    

Нови предлог закона о изменама и допунама Закона о енергетици помоћу модела активног купца (члан 210Г), и уговора о откупу ЕЕ (eng. PPA) планира да помогне фирмама у декарбонизацији, а самим тим и умањи најављену таксу за угљен-диоксид (eng. CBAM)  и порез на емисију угљен-диоксида.

Статус активног купца није новост и примењује се у земљама ЕУ, представља уступак индустрији и комерцијалним потрошачима са електранама намењеним за сопствену потрошњу. Активни купац може да ЕЕ коју производи да користи само за сопствену потребу и/или да у случају да има вишка ЕЕ исту пласира у дистрибутивну мрежу, али ту дистрибуцију мора обавити преко агрегатора или снабдевача. Статус активног купца сличан је прозјумеру али је више флексибилан, при чему активни купац неће моћи да вишак ЕЕ реализује као прозјумер преко нето обрачуна већ мора имати посебан уговор. Активни купац, како предвиђа предлагач закона добија новац да у одређеном тренутку не троши ЕЕ, односно да се усклађује тржишту ЕЕ. То би значило да активни купац не мора бити произвођач ЕЕ, може бити фабрика која може да прилагоди своју потрошњу ЕЕ и за то добије новац. Предвиђено је да активни купац може своје балансирање ЕЕ пренети на другог међусобним уговором.

Није јасно, а вероватно се и не подразумева, да активни купци који се одлуче да не предају ЕЕ у мрежу добију олакшице у односу на неке купце макар се то односило на само прикључење интерне електроцентрале. Стога се може закључити да произвођач ЕЕ који не жели да своју произведену ЕЕ преда у мрежу добија само већу обавезу, те испада да су они погрешан концепт модела активног купца код предлагача закона.

Реално гледајући, није познато када ће концепт активног купца заживети у пракси. Разлог за сумњу је да то неће бити скоро због техничких немогућности, а и нефлексибилност мреже, а то доводи до закључка да ће се прво појавити компаније које неће предавати ЕЕ у мрежу већ је користити за сопствену потребу, а што предлагач закона сматра погрешним правцем.  

Почетак 2026. године је примене прекограничне таксе  на CO2 (eng. CBAM), у Србији је званично започео прелазни период да нам привреда „озелени“, тј. да „озелени“ своје снабдевање енергијом. То „озелењавање“ подразумева соларне енергане и ППА (eng. PPA) уговоре. Како нам регулатива, и да закон буде усвојен, није јасна, то ни сама регулатива ЦБАМ (eng. CBAM) није у поптуности јаснија, а када ће бити, остаје да нагађамо.

Министарство енергетике тумачи да се уговор ППА може склапати заједно са уговором о потпуном снабдевању (без коментара). Као додатно је протумачено да постоје две врсте уговора ППА . Први физички и други финансијски, а за прво поменути је потребан посредник (eng. sleever) , а тај посредник ће обавити одређене послове како за произвођача тако и за купаца. Колико је ово реално нисам сигуран,

Оно што је битно знати да закон и не предвиђа, а влада не зна како ће се опорезивати CO2 и да ће се то решавати са ЕУ. Пре тога ће нам ЕУ наметнути услове за које тврдим да нам неће ићи наруку. Такође се плашим да ће влада пожурити са декарбонизацијом што ће бити катастрофа за нашу привреду, а и државу у целини.

Програм развоја и употребе водоника

Члан 8г
У предлогу Закона у члану 8г предлагач закона декларативно наводи водоничну транзицију, што је за сваку похвали али се задржава само на декларативном нивоу. Начелно у ставу три и четири истог члана дат је мандат влади да донесе програм за период од три године  и акциони план за спровођење програма наведеног у члану 1.  

Поред многих празнина којим се дефинише производња и употреба водоника, предлагач закона није покрио и могућност умешавања водоника и природног гаса, а та мешавина се већ користи у ЕУ. Водонична транзиција је озбиљна тема и потребно је темељито сагледати законске одредбе које имају додирне тачке са водоничном транзицијом. У самом предлогу закона, предлагач грешком сврстава водоник у енергију из обновљивих извора што није исправно. Такође, требало би упозорити предлагача да водоник може бити „зелен“, једино ако се добија из обновљивих извора енергије, у осталим случајевима може се добити термички или је директно из природе, а то се не може никако сврстати у „зелени“ водоник.

Предлог закона о енрегетици ХII а

Нуклеарна енергија

Програм развоја нуклеарне енергије

Предлог брисати 365а, 365б, 365в

Прво, у Републици Србији постоји иницијатива о укидању закона о забрани изградње нуклеарних централа и иста се налази пред посланицима скупштине.

Сама иницијатива нуди опцију да се путем новог правног акта уреди развој нуклеарне енергије и изградња нуклеарних централа у Србији.

На бази ове чињенице лично не разумем зашто се предлагачу закона журило да изађе са овим предлогом када се то могло регулисати кроз широку јавну расправу и донети правни акт који ће грађанима дати потпуну сигурност.

У том случају би и они који се залажу и који су против „нуклеарки“ изнели своје ставове. Не постоје студије оправданости саме изградње нуклеарних централа, а да не причам да саме грађане нико није ни питао да ли су за или против  „нуклеарки“. Овако, чини ми се да се поново жели нешто на силу и брзо провући  кроз предложени закон, а последице тога могу бити далекосежне за све грађане и за целу Србију.

Друго да ли је предлагач закона имао сазнања пре писања самог предлога закона о следећим стварима, а која широј јавности нису позната и тичу се потенцијалних локација за нуклеарне централе? Где ћемо набављати нуклеарно гориво за потребе „нуклеарки“, а где ћемо одлагати истрошено гориво, тј. нуклеарни отпад? Коју ћемо технологију користити у самој нуклеарној електрани (фисиони или потенцијално фузиони реактори), а од тога зависи и рок изградње и цена добијене ЕЕ  и трошак? Уколико то предлагач закона знао, што ја лично не верујем, то би требало да зна и јавност у Србији. Како предлагач закон прописује дугорочну фазну процедуру за потенцијално увођење нуклеарне енергије у Републику Србију, то је јасно да ништа од горе поменутог није познато предлагачу.

Треће је очигледна чињеница да предлагач закона није обратио пажњу на чињеницу да Србији недостају кадрови или их нема уопште који би били способни да осим да раде и контролишу рад у „нуклеаркама“ такође у име Републике Србије врше контролу рада тих будућих постројења. Предлагач је морао знати да је вишедеценијски мораторијум на изградњу нуклеарних централа довео до тога Србија нема довољно или скоро да нема уопште стручнњака за ову област, а последица тога је да нема ко да контролише како рад и безбедност рада  нуклеарних централа, а никога ко би био испекциона контрола у име свих нас.

Како је веома могуће да да власништво „нуклеарке“ буде у рукама страних компанија, није ми јасно како предлагач закона није поменуо могућност да регулациона тела и контрола истих објеката буде у надлежности Србије.

Постоји само један закључак, а то је да све чланове закона који регулишу нуклеарну енергију треба повући и решење наћи у широкој јавној расправи и коначној одлуци преко референдума.

Ма колико да предлог закона доноси и неке позитивне вредности као што су прозјумери у оквиру домаћинства, могућност динамичких тарифа (на дугом штапу) увођене сертификованих (лиценцираних) извођача радова, што је детаљно разрађено и разматрано у овом предлогу закон има доста слабости које су наведене у претходном тексту, а при томе не треба пренебрегнути ни одређене језичке накалемљене изразе, типа агрегатор, који нису у складу са српским језиком (вероватно настале у преводу одређених законских чланова из закона земаља ЕУ).  

Рајко Чаворовић
члан Председништва Народне странке