Res Publica,
Pro Patria
Држава – Res Publica је народна ствар, од народа створена, од предака на потомке у аманет дата и предата. Држава на ползу народну створена. Држава је јавна ствар, која се тиче сваког и захтева општу пажњу, поштовање и рад на тој тековини.
Народу је држава мила. Од памтивека, они који су је стварали трудили су се да творевина буде јака и стабилна те да је народу на корист. Наш народ није дозвољавао да се аутократа наметне. Тоталитарну и аутократску државу Срби нису никад правили, мада су се у својој историји суочавали са влашћу и владарима који су желели да ауторитарно владају. Такви су завршвали на сметлишту историје. Неретко су и животе окончавали на трагичан и сраман начин.
Частан однос према народној ползи – Res Public-и имали су владари чије се име са чашћу помиње и неретко и са иконом слави.
Законоправило Светог Саве из 1219, први српски документ којим се држава утемељује, изражава идеју да се држава не темељи на вољи, зловољи или болесном уму једног човека, него на норми која у себи мора садржавати дух, част и обавезу онога који је по божијем лику настао – по мери човека.
И Душан, цар Српски, 1349. и 1354., на чврстим темељима Законоправила Светог Саве, доноси Законик који гарантује независност судовања, судија и судова (чланови 171 и 172). Уређује се тада Царевим Закоником и оно што се данас уређује модерним конституцијама и законима – кривицу и поступак пред судовима, брачно и породично право.
Имао је тада српски народ владаре који су се Бога бојали, а народу служили. Имао је тада и државу којом се поносио. Коју је мукотрпно изграђивао и поштовао. Модерна историја нашег народа документована је правним документима који сведоче да се стварању и трајању државе приступало озбиљно. Од 1834. до данас 11 устава је донето. Таква уставна пракса и традиција уставотворности говорила би да смо се током времена усавршавали, а да је наша политичка заједница ишла узлазном путањом.
Тако међутим није било. Постоји једна појава, институција, која је често деформисала или брисала сав труд који је народ и памећу и крвљу улагао у своју народну ползу. Власт је та са којом се народ често суочавао као нешто што је државу оптеретило. Власт и они који врше власт. Власт иде уз државу, она из народа произлази. Но питање је како ће се власт понашати, како ће је обављати они који је врше.
„Полуинтелектуалац – дипломирани примитивац“, који се докопао власти – тако је описао Слободан Јовановић сподобу људског обличија, урођене неспособности, која и поред формалног образовања није била способна да стекне било какво морално васпитање.
Такви људи не цене цивилизацију у оквиру које обитавају, нити народну традицију у оквиру које су изникли. У нашој народној башти изникао је овакав род, овакав сој-несој, израстао је заправо коров, који се нашом непажњом докопао власти. Свака власт се труди да узме оно што јој не припада, а овдашња власт је посегла за оним што припада народу: наша права и нашу државу.
Народни патриотизам значио би да од отимача повратимо отето: државу и будућност!