Преко ноћи је једна новотарија ушла у медије и покушава се представити као јавна расправа о смањењу изборног цензуса са 5% на 3%. Наравно, реч је о прорежимским медијима на којима се овај потез велича као још једна генијалност председника СНС. У парламентарној пракси и уређеним парламентарним демократијама, таква промена не би долазила у обзир само пар месеци пре избора. То вам могу потврдити Ненад Чанак и Чедомир Јовановић. Наравно, Чанак и Чеда из деведесетих, ова двојица напреднијих верзија оберучке прихватају, некада за њих, скандалозне промене.
Позив на бојкот одговорних чинилаца овог друштва је уздрмао режим који није веровао да странке неће истрајати у тој намери. Као последицу имамо ову и сличне идеје, од којих су неке већ представљење у јавности, али „биће ту неких изненађења“ попут идеје о снижавању цензуса. Притисци и уцене нису уродили плодом, посредовање делегације из ЕУ није донела жељене резултате. Заиста, како ће на овај најдемократскији изум у историји реаговати чиниоци евроатлантских држава који су нашу политичку сцену често критиковали последњих 30 година као исувише националистичку? Да ли ће можда такву слику променити још примитивнији националисти којима ће бити постављен „лоповски“ да некако прескоче тропроцентни зидић? Да ли ће њихово намерно затварање очију на убацивање у парламент неуких јуришника владајуће партије поправити слику парламентарног и политичког живота Србије у свету?
Овај покушај стезања свиленог гајтана око парламентаризма у Србији личи на онај из јуна 1991. године. Судбински је везан за данашње носиоце власти у Србији. Након смрти народног посланика остало је упражњено место, те су одржани допунски избори по већинском двокружном систему на изборној јединици у Раковици, на којима је већ у првом кругу испао велики Борислав Пекић, а након другог круга у парламент ушао Војислав Шешељ. До тада не баш угледна демократска процедура у српском парламенту постаје управо златно доба посткомунистичке вишестраначке сцене. Војислав Шешељ је као батина служио власти Слободана Милошевића против не велике групе опозиционих народних посланика. Примитивизам, олошки вокабулар и антидемократска поступања са улице слила су се тада у Народну скупштину. Почело је залуђивање нације и први прави ријалити на овим просторима.
То се покушава и данас, да се било какав опозициони глас угуши. Убацивање фаланги у скупштину равно је Калигулином избору коња за сенатора. Замислимо само тај идилични амбијент новог савета парламента. Иако ће овај потез владајуће странке њима однети који посланички мандат под фирмом СНС, на другој страни добиће сјајну опозицију који наводно представљају десну или леву Србију, а заправо не представљају ништа. Биће право уживање гледати вербалне гладијаторске борбе разних десничара из епрувете, ко је већи патриота или још већи издајник. Или гледати пуштање крокодилских суза над судбином мањинских заједница било којег профила. За гладне гласаче неће бити хлеба, можда добију пелене, али ће игара и замајавања бити на претек.
Оно што представља врхунац забаве, а заправо одузима достојанства свим грађанима, посебно оним који се ипак одлуче или буду присиљени и уцењени да изађу на ове и овакве изборе, биће потврда исправности сваке одлуке владајуће партије или коалиције коју ће, уз тапшање по рамену, увек подржати један део тобожње опозиције. То ће бити једноумна и једнопартијска скупштина са више фракција које служе као замена за истински плурализам. Екстремне јуришничке групе настале у истим лабораторијама као и оне деведесетих година, попут Аркана, добиће политички кишобран у виду посланичког имунитета. То им даје одрешене руке да по улицама вијају опозиционо настројене грађане, машу бејзбол палицама и пиштољима из црних џипова и аутомобила. Главни задатак ће им бити опкољавање и гушење праве опозиције на најрадикалнији и најбруталнији начин. Утерати страх у кости грађанима и натерати их да постану поданици. Што би рекао Ивица Дачић и његови социјалисти у време Милошевића: “Хтели сте демократију, ево вам је”, намерно нудећи хаос и первертирану верзију демократије. Циљ је био представити њихово једноумље и једнопартијску државу као много бољи и уређенији систем од демократија дугог трајања.
Једина права демократска промена изборног система била би прелазак, за почетак, на комбиновани (мешовити већинско-пропорцијални) изборни систем, који би у наредној деценији могао да пружи стабилност и грађанство образује и навикне на предности демократског уређења, а након тога да се пређе потпуно на већински систем. На локалном нивоу, са таквом променом и праксом би морало да се започне одмах. Наравно, потребно је још низ мера које би пратиле оздрављивање парламентарне демократије.
С обзиром да је за такве промене касно, а и тенденција је да се иде у потпуно супротном смеру, једини пут је бојкот и ванпарламентарни начин политичке борбе. Да би опстала и наставила борбу, правој опозицији не преостаје ништа друго него да дефинише циљеве и осмисли начине и средства, позове грађане на активни бојкот и каналише свако незадовољство народа или појединих социјалних група. У овој хазардерској игри народ највише губи јер највише и улаже, док картарошки преваратнити пуне џепове њиховим новцем, као и последњих седам и по година. Парламентарна демократија је угрожена! Нека се постарају сви да отаџбина не претрпи штету.
Предраг Аранђеловић
историчар, члан Градског одбора Народне странке Београд