Масовни медији који истовремено промовишу актуелни политички режим са акцентом на криминал и афирмативно подстичу ријалити програме у којима се гранају насиље, вулгарност и говор мржње на верској и националној основи, врше потпуну социјалну деструкцију. Овим путем директно доводе у опасност, пре свега постојање културног идентитета нашег народа, његово целокупно бивствовање, дајући нам стваран приказ тренутне културне политике наше земље.
Оправдање масовних медија своди се на дефиницију да је то део масовне модерне културе, као скуп свих врста материјалних и нематеријалних просечних људских потреба, односно да је циљна група, маса људи коју привлачи садржај који не захтева поседовање неког мисаоног карактера, већ крајње пасивну инстант удобност.
Заиста је масовна култура као термин званично утемељен и настао је са индустријским периодом још у 19. веку, када је дошло до демографских промена у друштву, односно када су се грађани из мањих и неразвијениих средина сливали у веће градове. Тада је дошло до културолошког шока, где је новонасељено становништво извршило културни удар на образовано грађанство, градећи бунт кроз подсмех према постојећој култури коју су темељиле све уметничке гране. Истовремено се појављује и нови уметнички правац тј. појава звана кич, која је у својим зачецима поседовала једну позитивну конотацију, као правац који је кроз неке нове културне вредности допро до велике масе људи, али истовремено чинећи да се губи аутентичност кроз естетске и етичке параметре. У овом случају, након два века, у нашој земљи, појам кича али и његовог симбиозног елемента шунда, тешко можемо као народ да их препознамо и тачно дефинишемо. Не из разлога јер су ове појаве непостојеће, него због тога што су дубоко укорењене у све поре друштва и напросто смо преплављени њима.
На свакодневном нивоу, сусрећемо се са мноштвом петиција залагања за прекид неког тамо кича и шунда и опорезивање ријалити програма на масовним медијима и то је несумњиво увек актуелна културолошка тема. Све је то поткрепљено са многобројним статистикама и кроз примере, да су многе земље Европе али и региона давно извршиле удар опорезивања, подстичући буџете за културу, прелазећи тај чувени 1%, али ту се нажалост ова тема, непрестано понављајући се, завршава. Запитајмо се само да ли је исправно да користимо термин „ријалити програм“, зар не би требало да негујемо нашу културу кроз неговање нашег језика, па да употребимо израз „стваран живот пред камерама“. Да ли желимо да живимо наш целокупни културни живот испред екрана, иза кога је неки стваран живот пред камерама или треба да га посматрамо кроз многобројне уметничке правце којима се темељи дрмају.
Пошто су области култура и информисање у нашој земљи спојене у један државни орган, преостаје нам да променимо правац и актуелизујемо и нека наша тренутна и заборављена културна дешавања која нису стављена у програмску шему масовних медија ни као део ријалити програма, нити су окарактерисана као битна. Хајде да напоменемо само две епизоде мрачног масовног културног програма представљене под називима "Крађа у Музеју Примењене уметности у Београду" и "Функционер СНС- а ухваћен на аеродрому са сликом Паје Јовановића". Да ли ови називи могу да припадну под окриље утемељених уметничких појава кича и шунда или их треба ставити на пиједестал правног акта, као извршено кривично дело. Нема потребе представљати резиме или говор мишљења ових мрачних садржаја, јер су свим грађанима у сваком тренутку доступна и у року неколико секунди може се доћи до свих истинитих и тачних података. Утицај актуелног политичког режима и масовних медија огледа се и кроз то да се са великом радошћу охрабрују како су „успешно“ постигли да нам се грб и застава као главни национални симболи и оличја нашег културног идентитета бришу и културолошки угњетавају на најмалициозничји начин. Да ли овај потез тренутне културне политике наше земље треба да доживимо као још један привид кича и шунда, или је неопходно да се дубоко запитамо да ли са овим кораком губимо наше бивствовање и културни идентитет и интегритет нашег народа.
Стога, да ли постоји решење за нормалан живот у масовној (не)култури?
Суштина је да ли желимо да потпаднемо под такозвана „три емоционална искушења“ како их је дефинисао доктор физике и филозофије Абрахам Мол, а представљена су кроз: вулгарно, занимљиво и украсно. Као народ, првенствено треба да се ујединимо, да бирамо а потом и одлучимо шта је то шта желимо и кога желимо да посматрамо и слушамо, односно које су нам тачно етичке и естетске норме да би задовољили своје свакодневне потребе.
Неопходно је да непрестано будемо свесни да смо робови мрачних масовних медија којима управљају тренутне државне и медијске корпорације, којима је за главни циљ да добију искључиво свој лични профит, не обазирући се на социолошку, економску и културолошку деструкцију нашег народа.
Мирјана Југовић
чланица Одбора Народне странке за културу