Државна политика субвенционисаних страних инвестиција свела се на игру око статистике и расту бројева новозапослених радника које онда председник Србије Александар Вучић еуфорично објављује народу са својих свакодневних конференција за новинаре.  

Наравно, и несувисло правда њихове одласке наводним јачањем наше економије, али грозничаво тражећи нове и нове инвеститоре које ће све издашније награђивати парама углавном из страних кредита, јер је то једини начин да у економски овакву Србију инвеститор уопште и помисли да дође.

Не улазећи у оцену (не)исплативости и економске оправданости субвенција углавном страним компанијама, озбиљно мора да забрине стање радничких али и осталих људских права запослених у тим компанијама. И кад “подмазани” државном помоћи раде, а посебно када пакују кофере и напуштају Србију. И у једном и другом случају може се говорити о точку историје који се враћа уназад. И због ригидног Закона о раду који је драматично редуковао права радника али и због грубог непоштовању чак и таквог закона.

„Геокс“ је само парадигма модела који је усвојен као неприкосновени модел економског развоја Србије, а који заправо значи потпуно деградирање радника као човека, са трајним непрекинутим мобингом послодаваца према радницима, често без постојања колективних или појединачних уговора о раду, са неадекватном опремом заштите на раду, са платама у висини минималне накнаде, а често и испод тог законског минимума.

Инспекције рада окрећу главу, неретко радећи против радника и против закона а у корист страних или новотајкунских послодаваца. Скандал је да чак одобравају њихову незакониту праксу да радницима одређују и исплаћују зараде испод минималне, правдајући то додатним условом неиспуњавања стандардног учинка.

Управо је овим аргументима инспекција рада правдала поступак послодавца у фабрици “Лисца” у Бабушници, иако радни учинак по закону може бити само додатак на основну/минималну зараду.

У најбољем случају, инспекције рада саветују раднике да туже послодавце у споровима који трају годинама. У међувремену, радници би ваљда требало да једу корење или да краду по маркетима да би се прехранили, јер у народним кухињама поодавно нема места? Државу то ни најмање не занима, све док бројеви говоре о “историјској незапослености” никад забележеној у Србији.

Све је ово логичан след кад економију воде људи без идеје и знања, без минималне емпатије према радницима, у земљи правне несигурности, политиканских потеза у константној изборној кампањи, са шпекулантским компанијама са државним давањима у финансираним платама, субвенционисаном производњом, бесплатном комуналном инфраструктуром и запосленима које буквално могу да газе, мерећи им време проведено у тоалетима и радним временом које траје колико послодавац одреди.

Управо тако и пише у Закону у раду, јер радницима није више загарантовано чак ни осмочасовно радно време, највећа историјска тековина радног законодавства. Кад је избачено радно време, избачени су и појмови као прековремени рад, који се логично више не плаћа раднику.

То је државна политика куповине социјалног мира најнижег нивоа, па не изненађује радост код “поклона” државе од пар десетина евра. Али ни овакви идеални услови за послодавце нису гаранција опстанка тих компанија, који остају до трајања субвенција које им даје држава.

Остаје само да радници дају крв послодавцу, јер све остало им је већ ускраћено.

Паметан човек се учи на туђим грешкама а будала на својим... а постоји и актуелна власт као трећа варијанта.

 

Борислав Боровић
економиста, председник Одбора за привреду и финансије Градског одбора Народне странке Београд