Ово је ожиљак на срцу свих грађана Србије и никада неће зарасти. Залуд смо те беле сандуке ставили у земљу ако не извучемо неке поуке, каже драмски писац и редитељ.

Кад погледате наступе председника ове земље, па то је апологија насиља. Изрази – олош, ђубре, фукара, јесу вербално насиље. Ако председник државе на телевизији с националном фреквенцијом малтене даје рецепт за ћевапе од људетине, ако вам исти тај човек ускраћује право да сазнате ко је рушио у Савамали, или да не покаже два минута убиства на наплатној рампи, сакрива чињеницу зашто је хеликоптер с оним несрећним људима пао и однео у смрт бебицу по коју се ишло да јој се помогне, онда је све то више него индикативно, каже за Нову драмски писац, редитељ, потпредседник Народне странке и председник Скупштинског одбора за културу и информисање Синиша Ковачевић.

После два трагична догађаја у року од 48 сати у којима је убијено 17 особа у Србији прошле недеље, Ковачевић прича о свему с, како каже „влажним длановима“, јер још увек не може да укључи рационални апарат и говори без вишка емоција...

Сви се и даље питају како је могуће да се тако нешто деси у Србији, јер је то „специјалитет“ Америке. Јесте ли ви докучили?

Ако пратите извештаје на релацији Украјина – Русија, знате да кад неко изгуби 17 војника у једном дану, то се сматра великим губитком. А овде се ради, не рачунајући човека који је радио као обезбеђење у школи, о шеснаесторо деце. На тих 17 сахрана није дошао малтене ниједан министар. Ту школу „Владислав Рибникар“ бих затворио или сравнио са земљом и направио спомен-парк. Вратити децу у школу чијим ходницима још увек одзвањају крици побијене деце, ехо пуцњава, није нормално. А онда се почне с будалаштинама типа од сутра ћемо ангажовати полицајце, имати рендгенска врата на улазима школе. То је као кад градите кућу, а почињете од црепа.

Чини се да су сложни у оцени да друштво, па и сама власт, промовише насиље као прихватљиво и да је тако већ тридесетак година, од распада Југославије...

Не можете ниједно друштво ослободити насиља, али свако друштво се бори да насиље не буде стимулисано и да га буде што мање. А неће га бити мање ако их путем друштвених мрежа и телевизија са националном фреквенцијом афирмишете. Имате апологију насиља по свим телевизијама, а чак и оно што се снима дато је људима који, углавном, немају интелектуални и креативни потенцијал да направе критичку дистанцу и насиље покажу у свој наказности које заслужује.

Пут до оздрављења

Још има времена да се ово друштво, напомиње Ковачевић, ресетује на прави начин, а објашњава и како:

Оставком председника, Владе, распуштањем парламента, формирањем прелазне владе у којој ће бити и људи из власти, опозиције, неколико професора универзитета, академика који треба да припреме прве праве демократске изборе у Србији. Кад би на таквим изборима победио опет СНС, па ја ћу или саћи главу да ми јарам боље стоји и пристати на ту врсту политичке реалности или ћу спаковати гаће и чарапе и отићи одавде. Ето вам пута у оздрављење Србије. Да би до тога дошли, потребно је да се неки људи одрекну најјаче дроге – моћи и власти. 

Згранути су били многи кад је изашао податак да је Србија трећа земља по броју ватреног оружја по глави становника. Како смо тога били несвесни?

Да, поред Америке која је дупло већа од нас (опет иронични смех), и Јемена, који је у рату са Саудијском Арабијом, али то је тамо друга врста културе где је оружје саставни део породице. Претпостављао сам да овде има доста оружја, релативно једноставан начин да до њега дођете, али нисам знао да смо тако високо „пласирани“. Оружје не треба да буде у кући, од чега ће вас спасти? И сад ћемо да их одузимамо. Па, што их нисмо одузимали пре. Немојте ми рећи да српске службе нису знале колико оружја има у Србији. Кад су се десила ова два масакра, власник свих истина у Србији рекао је на телевизији колико има оружја у комад. Па, што та акција није започета прошле године, годину дана пре тога? Наравно да онај ко има неку врсту црних, патолошких мотива, наћи ће начина да учини ту врсту злочина, али не треба му олакшавати. Ово је ожиљак на срцу свих грађана Србије и никада неће зарасти. Залуд смо те беле сандуке ставили у земљу ако не извучемо неке поуке. 

Већина установа културе и даље завесе држи спуштеним, одложен је Фестивал „Јоаким Вујић“. Истовремено, дани жалости су померени због кошаркашке утакмице, нормално се играју фудбалнски мечеви и остали спортски догађаји...

Што је допуштено Јупитеру не приличи говечету... Мене је тешко било збунити, како у уличној тучи, тако и у академској расправи. Али, све је овде обрнуто. Велика је ово трагедија и огроман губитак, али озбиљна позоришна представа ће вас замислити, ставити вам камен на ципелу. У реду је да после три дана жалости, још десет не играмо комедије или мјузикле, али не играти једну античку драму или озбиљан комад који се бави насиљем је потпуно погрешно. А спорт је фестивал радости, песме и буке и требало га је одложити на неко време или бар играти без публике. Али, све се ради наопако. Оно зло семе које смо сејали, сада кусамо, једемо. Сви треба да радимо на томе да се то више не понови. А не да се председник државе појави на телевизији с националном фреквенцијом и пажљиво бираним речима обруши свим силама на опозицију која се усудила да протестује због свега, називајући је руљом, претећи 26. маја контрамитингом, као Слоба Милошевић, емитујући скаредни, скандалозни филм који је несрећни убица из школе наводно гледао на Тик Току – и то без икаквог упозорења и тиме дате „упутство“ још четворици потенцијалних масовних убица.  Из главе тог човека креће сво зло. Ово је тренутак кад сви грађани земље треба да стану под један кишобран.

Што је до нас морамо учинити, морамо показати да нас има, да нисмо задовољни овом каљугом, да знамо да смо окружени корупцијом, лоповима и да су нам свима стављене букагије на ноге. Тај крик тишине може да буде гласнији некада него урлање. Нека знају да има и оних који другачије мисле, којима је стало до промене и тврдим вам да ће нас у петак бити много више. Далеко више од тих „девет хиљада“, како је рекао председник. Већ су заморне те синтагме које стално користи – „Знате, да народ разуме“ каже седам пута, „К`о Бога вас молим“ бар девет пута, уз неизбежне „олош“, „фукара“… И зар на све то ми треба да ћутимо – пита Синиша Ковачевић.

Оповргавајући речи српског председника да је у понедељак на протесту било девет хиљада људи редитељ, драмски писац и потпредседник Народне странке каже:

Било нас је 50 хиљада, а биће нас сто хиљада. А тај контрамитинг који најављује 26. маја… Заиста не знам зашто ти људи долазе 26. маја у Београд? Ако он хоће да направи највећи скуп у историји Србије онда ту мора бити 800 хиљада људи. Највећи скуп је био на Газиместану. Онда мора да ангажује све што има четири точка у Србији. Па, знате ли шта то значи – поново пита Ковачевић.

Постоји, како каже Синиша Ковачевић, у сваком човеку „имагинарни орган који се зове трпило“.

То трпило једног дана пукне. Не може нас све купити пословима у јавним предузећима, уплашити. Још увек има времена да се ово друштво ресетује направи начин. Како? Оставком председника, Владе, распуштањем парламента, формирањем Прелазне владе у којој ће бити и људи из власти, опозиције, неколико професора универзитета, академика који треба да припреме прве праве демократске изборе у Србији – у којима ће се председник лишити могућности да се сваког дана појављује два сата на телевизијама с националним фреквенцијама, и у којој ће избори бити одвојени. Кад би на таквим изборима победио опет СНС, па ја ћу или саћи главу да ми јарам боље стоји и пристати на ту врсту политичке реалности или ћу спаковати гаће и чарапе и отићи одавде. Годину дана треба бити стрпљив, забранити рад оним медијима који трују. Ето вам пута ка оздрављењу Србије. Да би до тога дошло потребно је да се неки људи одрекну најјаче дроге – моћи и власти. Иначе се бојим ако овако остане, онда ће се све завршити трагично – закључује Синиша Ковачевић.

Интервју припредила Јелена Копривица