Режим најављује увођење обавезног војног рока и бави се рачуницом колико ће то да кошта, али нисмо чули објашњење зашто то треба: због попуне мирнодопске војске или због генерисања ратне војске или због једног и другог.

Нисмо чули објашњење да ли је то због тога што се безбедносни контекст променио па нам треба већа стајаћа војска. Или се можда догодио неки технолошки парадокс због којег нема разлога да се војска попуњава са високоспецијализованим кадром који је у стању да рукује сложеним и скупим наоружањем, него је довољно да је војник опремљен са по два пара чизама, како најављује министар Вулин.

Без обзира што је режим отворио ову причу да би одвукао пажњу од неких болних тема, као што је Косово, проблем је огроман и постоји ризик да приступе његовом решавању на себи својствен некомпетентан начин па да стандардно добре ствари учине лошим, а лоше још горим.

Тачно је да постоји огроман проблем у овако непофесионално професинализованој Војсци Србије. Највећи проблем, који би режим да решава поновним активирањем служења војног рока је алармантно стање са  попуном мирнодопских јединица професионалним војницима и масовно напуштање војске због слабих плата. Војску напуштају и војници и официри, а посао професионалног војника није више примамљив ни у најнеразвијенијим подручјима Србије.  

Други, не мање опасан проблем је чињеница да, једноставним речима речено, проблем генерисања ратне војске уопште није решен и не решава се. Није формирана одржива активна резерва, а о пасивној да се и не говори. Говоримо у реалним категоријама, о обученој резерви за којом би се посегло бар кад се суочавамо са поплавама, уместо што се ангажују специјалне јединице и Генералштаб.

Проблем није од јуче. Зачет је кад је професионализација пребрзо и кусо изведена. Међутим, уместо да се ствари поправљају, уследило је ових шест година напредњачке власти током којих је показана недопустива индоленција према Војсци.

За шест година нису били у стању да поставе бар једног способног министра одбране. Променили су их шест, међу њима је био и Вучић. А Вучић данас као председник чак не зна ни ко му је министар одбране, који га иначе назива врховним командантом.

Морали су да му организују специјалан игроказ у геронтолошком центру да би прекрио гаф када је прозвао ненадлежног Ђорђевића, а понизио Вулина јер ни после годину дана није запазио да министар више није Ђорђевић него Вулин. То показује колико Вучић познаје ситуацију у Војсци. На страну што тврди како је за један дан сам израчунао колико кошта увођење војног рока, а за ту рачуницу је претходно Министарству одбране дао шест месеци. Наравно да је у својој рачуници показао недопустив дилетантизам линеарно се поигравајући са бројкама, а ради се о људима и о држави.

Истом методом како су шест година неуспешно тражили успешног министра одбране, сад би да експериментишу са служењем војске. Па док не убоду. Могли би за почетак да пробају да боље плате ове људе који су сада професионалци у Војсци. Можда то упали. А можда мање и кошта него враћање служења војног рока по рачуници Ђорђевића, пардон Вулина или ипак Вучића.

Како се овај режим односи према одбрани Србије види се и из чињенице да Војска Србије већ годину и по нема заменика начелника Генаралштаба и команданта Здружене оперативне команде, нема ни заменика команданта Здружене оперативне команде, нема ни начелнике четири од седам главних управа Генералштаба, Војно-обавештајна агенција годинама нема директора, а ни  Војномедицинска академија нема начелника.

Све је у ВД стању. Србија је у ВД стању јер Вучићу нико не треба са пуним ингеренцијама. Он све може сам, осим да понесе одговорност. А ко је одговоран што данас тако радо Србин иде у војнике да је од 600 планираних добровољаца за служење војске, у прошлом упутном року, примљено укупно 140?  

 

Здравко Понош
потпредседник Народне странке и бивши начелник Генералштаба Војске Србије

 

Краћа верзија ове изјаве објављена је у недељнику „Време“ у тексту „Касарна – нови српски ријалити“ новинара Давора Лукача.