Ни шест дана након што је Народна странка саопштила да је БИА малтретирала њеног члана Константина Катића због твита у коме наводно подржава псовке писца Марка Видојковића упућене Александру Вучићу, од представника државе није стигла баш никаква реакција на тако тешке оптужбе. Зато интервју са Здравком Поношем, потпредседником Нaродне странке, почињемо управо „случајем Катић“.
Шта очекујете од кривичне пријаве због малтретирања Катића?
Било би наивно имати велика очекивања у истеривању правде у систему где се шеф државе понаша као да му је власт од Бога, а не од народа дата. Нико од надлежних се не оглашава о противзаконитом понашању БИА, а истовремено председник Вучић из Дубаија лелече над судбином власника највеће плантаже марихуане у Европи док он шета наногицу као накит у студију код свог адвоката, иначе председника скупштинског одбора за правосуђе и члана Високог савета судства и Државног већа тужилаца. А све у склопу ријалитија у којем Вучић намиче омчу свом куму Стефановићу. То не значи да ћемо одустати. Истрајаћемо на кривичној одговорности и нећемо дозволити да случај Константина Катића остане недовршен.
Покренули смо и питање политичке одговорности директора БИА Братислава Гашића. Пре шест година Вучић га је смењивао са позиције министра због увреде. Образложење које је тада изнео неспојиво је са данашњим Вучићевим речником и бахатим понашањем. Тада се пењао на власт покушавајући да се допадне и домаћој јавности и свету. Сада сматра да је довољно моћан и да све може да купи или поткупи. Такво му је искуство и то не треба потцењивати. Ипак, политичку цену, ако данас не плати Гашић, платиће сутра Вучић.
Много већа јавна пажња је посвећена Видојковићевој псовци и нападу сина функционера НС, Боре Новаковића на просторије СНС. За део јавности релевантне су тврдње власти и таблоида о насилној опозицији, за други део инцидент је показатељ да су „сви исти“, а шта ви кажете?
Пара уши сабласни тајац од стране представника власти и режимских медија на тему криминалног понашања службеника БИА. Власт се труди да овај случај падне у заборав, да га прекрију друге афере или бар псовке. Истовремено режимски медији су толико пута пустили у програм Видојковићеву псовку да би могло да се очекује да ће, због повећаног интересовања публике, морати да штампа нова издања својих књига. Тешко може да се у исту раван ставља сатира зачињена псовком са полицијским батинама и бруталним претњама.
Коначно, не може у исту раван да се ставља насиље које спроводи држава злоупотребљавајући инструменте силе над којима има монопол са емотивном и неодмереном реакцијом појединца.
Поменули сте Вучићево укључење из Дубаија, где је рекао и да је против вашег колеге Алексића већ донета пресуда због навода о Јовањици. Да ли вам је то познато и шта сте закључили из председникове одбране Колувије?
Никада не треба доводити у питање Вучићеву тврдњу да је некоме пресуђено. Он то зна и пре судија. Пуна информација је да је у предмету који ја сада на апелацији, првостепено, а по приватној тужби Андреја Вучића пресуђено да га је Алексић увредио. Вучић то покушава да представи као доказ да Јовањице никад није ни било и да ту нема коме да се суди осим Алексићу. Огорчен је што се омакло једно хапшење без његовог одобрења – хапшење Колувије и екипе. Сад се двоуми између аболиције и легализације марихуане за количине веће од тоне.
Из чега смо управо изашли? Власт је бурно реаговала на оцене о звецкању оружјем током недавне кризе на Косову. Шта ви, као бивши начелник Генералштаба Војске Србије кажете да се десило на Јарињу?
Изашли смо из тензичне ситуације где су наоружане специјалне полицијске снаге предуго стајале лицем у лице са људима који иначе не могу на очи да их виде. Вучић је још једном био затечен и онда је у свом маниру краљице драме сазвао седницу Савета за националну безбедност, подигао борбену авијацију, турирао оклопна возила и правио фото сешн руског амбасадора са српским генералима, а у Брисел послао нејаког Петковића да потпише реципроцитет и обавезу да ознаке Србије на регистарским таблицама морамо да прелепимо стикером док се возимо по Косову. Вучић редовно прави представе за рају са војском сваки пут кад треба да замагли неки свој неуспех или превид. Овај пут се мало заиграо и сад мора да одговара на непријатна питања. Представу су видели и они којима није била намењена.
Поставља се питање зашто је Вучић сваки пут затечен, зашто га сваки пут изненаде партнери из Приштине. То је познат синдром у ауторитарним системима власти где владар одлучује о свему важном, а у квазидемократијама и о неважном јер је фокусиран на маркетинг. Питања која он узме да решава нико више не сме да дотакне. Вучић свакако није запамтио да истиче привремени аранжман са таблицама, а тренутно је био фокусиран на учење неких топонима око Ниша. И тако смо стигли до тога да сад водимо већ са 6:0 у утакмици против приштинских власти за које игра и Српска листа.
Све ово што смо поменули атмосфера је у којој се формирају ставови бирача, али и креирају страхови због евентуалног „неправилног гласања“. Преговори о изборним условима под покровитељством ЕУ нису донели резултат који сте очекивали, шта је ваш следећи корак?
Нисам имао превелика очекивања од европарламентараца, али сам ипак био затечен њиховом индолентношћу и одсуством амбиције да им овај преговарачки деби не буде фијаско. Наравно, није сва кривица на њима. Вучић је препознао да део опозиције сврбе табани и да једва чекају да босоноги истрче на изборну утакмицу. Неки из опозиције су опет рачунали да је паметно да се не компромитују стављајући потпис на оно на што је Вучић ионако пристао, а да у ствари с њима није ни преговарао.
И за излазак на изборе под неповољним околностима и за продуктиван активан бојкот треба нам опозиционо јединство или бар воља да се конструктивно разговара, али не преко медија. То је приступ који заговара Народна странка. А да ли ће тако бити не зависи само од нас.
Спремате се за изборе у Неготину, али и даље не признајете опозициони статус онима који нису бојкотовали изборе у јуну. Тврдите да је бојкот и даље опција, а позивате на јединство опозиције и стварање референдумске атмосфере? Како мислите да ће грађани да вас разумеју?
Да је опозиција, па и Народна странка радила све како треба, можда већ сад не би била опозиција. Ипак последице својих лоших одлука сносе само опозиционе партије, а последице погрешних одлука и корака власти обијају се о главу целом друштву.
Стање у Србији је драматично. Држава је разваљена, од рата нисмо имали овако лоше односе са суседима, друштво је располућено, из Србије се одлази али не у печалбу него да се не врати. Србија је на другом месту у Европи по организованом криминалу, а 33 у свету. Боља ситуација је у Албанији, Уганди, Сомалији, Јемену. Тајна полиција пребија грађане, Вучићеви приватни правници бирају судије и у исто време бране и промовишу произвођаче дроге јер је то у Србији државни посао. Србија је у вртлогу епидемије, прваци смо Европе на црној листи оболелих од короне. Зато заговарам тезу да нам треба референдумска атмосфера. Вучић ће бити на сва три гласачка листића – и за председника и за парламентарне и за београдске изборе. Он ће персонализовати ту опцију, он је персонификација ове муке коју живимо и која нам се као авет смеши и у будућности. Алтернатива мора бити јасна и једнозначна – иста јединствена опозиција на сва три гласачка листића. Све остало је себично, кратковидо и неодговорно.
Зашто вам је неприхватљив предлог Заједно за Србију и Не давимо Београд о изласку у више колона уз договор о ненападању и заједничком председничком кандидату, ако, рецимо, знамо да је у Црној Гори дошло до промене без јединствене листе?
Велике су разлике између ситуације у Србији и оне која је претходила променама у Црној Гори. Медијска сцена у Црној Гори је неупоредиво слободнија, постојао је функционалан парламент, велика црквена тема, харизматичан духовни лидер Амфилохије, затим непорочан, непотрошен и стрпљив опозициони лидер Кривокапић. Власницима крупног капитала Мило Ђукановић је постао превелик терет и одлучили су да не срљају даље с њим. Спољном фактору Ђукановић је већ неко време био бреме којег се ваљало отрести. Финансијски ионако нису имали неке капиталне интересе које им је Ђукановићев даљи опстанак требао гарантовати. А у Србији је све набројано супротно или не постоји или је мршаво.
Предлози локалних политичких опција, који претенциозно алудирају на своју идеолошку рафинираност у комуналним темама, не заслужују превелику пажњу јер маше суштину проблема.
Кад кажете да је кључни договор између НС, ССП-а и ДС-а и изразите наду да ће се већина придружити том блоку, на кога мислите? Да ли су прихватљиве Двери, негативно сте говорили о њиховом предлогу за договор? Ко је за вас „лажна опозиција“?
Не намећемо ми тезу да треба да се формира ексклузивни клуб НС, ДС и ССП. Само рационално сагледавамо да јединствен наступ опозиције није могућ ако о томе нема сагласности три наведене странке. Од тога би требало да се крене. Верујем да би таква сагласност навела и остале да са мање подозрења размотре идеју јединственог наступа опозиције на сим нивоима.
Не бих Дверима да одричем опозициони статус само зато што су неки потези у последње време били неконзистентни и збуњујући. Биће то разговетније кроз неко време. Лажна опозиција не заслужује ни таксативно набрајање. Они кампују на РТС, на режимским медијима, у намештеним истраживањима и на ребрендираним штандовима СНС, а одавно су на благајни СНС. Режим редовно на десници формира политичка страшила како би у односу на њих Вучић изгледао као разуман, а Вулин као нормалан.
Од избора које сте бојкотовали прошло је више од годину дана, до следећих има шест месеци. И даље пратимо јавну расправу о оптималном начину изласка на изборе, а власт је увелико у кампањи. Убедите ме да то није неодговорно и недорасло проблему који, као друштво, имамо.
Тешко је опонирати вашој тврдњи. Интригантно је да се међу опозицијом више и не прича о експертској прелазној влади. Уместо тога предлаже се споразумевање о томе која колона даје премијера, а која градоначелника. Треба да се спремамо за изборе ако буде услова, а истовремено и за бојкот и грађански отпор, ако не буде услова. Приче о колонама и колоницама разних идеолошких боја, а посебно подела функција, није оно што заговара Народна странка. Зец није на видику, а нема ни ражња, чак ни шуме.
Недавно сте оценили да су у овом моменту већи изгледи да власт изгуби Београд, него да га опозиција добије. Како мислите да промените ту ситуацију?
Народна странка је већ много урадила. Изградили смо солидну инфраструктуру у београдским општинама. Имамо озбиљан програм за Београд, позабавили смо се анализом стања и понудили решења за све важне области, од управљања градом и привреде, преко образовања, здравства, социјалне поилитике, заштите средине до културе и спорта. Бићемо у стању да сами обезбедимо контролу на бирачким местима. Ако буде разума па опозиција буде ишла у једној колони имамо много тога да ставимо на заједнички сто.
Ако знамо да је за промену потребно да део људи промени став и одустане од подршке власти, колико томе доприноси стално застрашивање реваншизмом?
После трауматичних искустава, као што је ово кроз које Србија пролази, неопходна је лустрација као осигурач да точак не крене уназад. Управо плаћамо цену тој немарности и лаковерности након 2000. Морамо да обећамо и да испунимо обећање да ће СНС комесари у јавним предузећима морати да се врате на своја стара радна места у магацине, да се поново прихвате косилаца и мастиљавих оловака.
Фокус треба да усмеримо на гласаче који су неопредељени и нису сигурни да ће изаћи на изборе ако их буде. То нису гласачи власти, то су резигнирани гласачи опозиције, али и ове власт. Када су у питању досадашњи гласачи власти, многи од њих су дезинформисани, уцењени и уплашени. Они не заслужују санкције само због свог гласања за СНС. То је њихово грађанско право. Реваншизам се односи на оне који врше власт, боље речено који зловрше власт – од министара и комесара до управника и батинаша, од аналитичара до добошара.
У одговору на причу да бисте могли да будете председнички кандидат, рекли сте да бисте могли да дате сагласност да ваше име буде међу онима чије се шансе тестирају. Је ли направљен неки корак даље у том правцу?
Рекао сам тада да сматрам да је Србија у таквој ситуацији да председнички избори не треба да буду платформа за остварење било чијих личних и партијских амбиција. За консолидован наступ опозиције, па и за разговор о методологији и тајмингу тражења заједничког кандидата, предуслов је редовна и продуктивна комуникација које нема.
Кад узмемо у обзир све ово о чему смо причали и много тога за шта није било простора, питање је – ка чему идемо? Јесмо ли сишли са прокламованог европског пута?
Ми одавно нисмо на том путу. Вучић нас је једно време возио тим путем, али у супротном смеру. Сад је скроз забасао. Важно је да се не залуђујемо да од сумрака демократије у Србији било кога у Европи, осим нас, подилази језа. Свакако не бриселску бирократију. Они нису ни пројектовани за ту врсту бриге, памети и моћи. А у моћним престоницама ствари се одмеравају како су се од памтивека и одмеравале у односима центра и периферије, империје и колоније. Док год из колоније пристиже пробрана радна снага по образовању, вештинама, здрављу и годишту и лако се интегрише, док не стижу избеглице, док је приступ ресурсима и пословима преференцијалан и неоптерећен радничким правима и еколошким закерањима, док су инвестиције безбедне и уносне, док о свему могу да се договоре на истој адреси, у престоницама се затварају очи и опипавају новчаници. А моћ се користи само да се не квари игра. То је мека моћ замајавања грађана и опозиције у колонији. И тако ће бити све док у колонији не почне толико да се таласа да су им бизнис интереси угрожени или вести из колоније постану тако непријатне да кваре политички имиџ код куће.
Укратко, имаће свет више слуха за стање у Србији кад алтернативне политичке опције довољно ојачају да гарантују да неће бити вакуума и кад постану неизбежан саговорник, а не саговорник који више воли кафу у амбасади него недељни ручак са породицом.
Интервју приредила Вера Дидановић