Народна странка

Понош за Глас Шумадије: Или смо на бирачким местима или смо на улици

Понош за Глас Шумадије: Или смо на бирачким местима или смо на улици

Председништво Народне странке у Крагујевцу је у петак донело одлуку да одбаци документ посредника Европског парламента у дијалогу власти и опозиције о изборним условима. У емисији „На Гласу“ портала „Глас Шумадије“ потпредседник те партије Здравко Понош рекао је да одлука није донета “преко колена“.

Нисмо имали превелика очекивања, али су изневерена и та невелика очекивања. Тај папир је преглед проблема који постоје. Ми их знамо, има их и у другим документима, није било неопходно да он буде последица некаквих сесија, разговора, није било потребе за два месеца чекања. Могао је да се направи и у авиону, када су се ти људи враћали из Београда. Нисмо морали до сада да чекамо да нам саопште шта не ваља. Они сада и сами кажу да то није споразум а нама споразум треба. Зато сам својевремено и апеловао да су нам потребни преговори власти и опозиције, а не дијалог. Потребан нам је споразум у коме се јасно каже шта треба да се ради, како се то имплементира и ко контролише.

То што смо ми тај папир одбацили, не значи да смо спремни да бацимо копље у трње. Спремни смо да наставимо разговоре, да стварамо амбијент за изборне услове, заједно са европским посредницима и бићемо спремни да разговарамо 17. септембра, 18. септембра или било ког дана у прољећу, што би рекао песник. Практично смо остали на позицијама нашег папира, који смо заједно са партнерима, послали европским посредницима.

Опозиција има и рок да до 12. септембра достави своје амандмане на текст који су саставили посланици ЕП Тања Фајон, Владимир Билчик, уз бивше посланике Кнутом Флакенштајном и Едуардом Куканом. Хоће ли Народна странка слати своје примедбе?

Тешко да су то само примедбе. Биле би примедбе када би то био папир који може мало да се поправи. И мој лични, и став странке, да ми нисмо спремни да нам неко пошаље папир – узми или остави. Нисмо спремни да га узмемо, али желимо озбиљно да радимо. Нисмо спремни да прихватимо папир који је направљен у мимоходу после годишњих одмора и бојим се да они који су га писали нису оправдали дневнице.

Европосланици и председник Скупштине Србије Ивица Дачић договорили су теме наредне рунде међустраначког дијалога о унапређењу изборних услова. О чему ће разговарати власт и опозиција и да ли ће 17. и 18. септембра и да ће уопште доћи до разговора?

Немамо ми луксуз да не комуницирамо са европарламентарцима, јер ово је важна тема. То што је председник Скупштине Ивица Дачић у овој причи, плашим се да ће та комедијација да буде више комедија а мање медијација. Али има и једна добра ствар – стављајући потпис на тај папир, Ивица Дачић је признао да проблеми постоје. Добро је да сада имамо и са потписом неког из власти шта све не веља.

Поменули сте интензивније разговоре са колегама из опозиције. Које опозиције?

Јасно је које опозиције. Реч је о онима са којима смо сарађивали на спровођењу бојкота. И отворени смо за наставак сарадње. Имали смо различите платформе, суштински је реч о истим проблемима, које су и Европљани набројали. Ми смо понудили и решења. Група странака у којој су ССП, Демократска странка, ПСГ…, предложила је решење слично нашем. И нема разлога да не идемо корак даље у борби за те изборне услове.

Један део тог документа говори о медијској ситуацији. Како да се отворе медији за опозицију? Да ли је важније да представници опозиције учествују у емисијама у којима се надвикују са политичарима владајућих странака, или да се јавни сервис бави темама од јавног интереса, попут, рецимо, Јовањице, продаје ПКБ-а?

Једно не искључује друго. Учешће политичара у дебатним емисијама један су од видова информисања јавног сервиса о томе шта се дешава у друштву, укључујући и јавну сцену. То, свакако, не подразумева овај формат који РТС фаворизује. То је више платформа која може људима да огади политику. Тако је направљено. Сваки разговор са Орлићем може само човека да одврати од тога да изађе на гласање, да учествује у политичком животу осим да је баш толико изнервиран и да каже – е, сад је доста.

Могу ли се избори бојкотовати унедоглед?

Наравно да не. Бојкот је средство да се дође до циља а циљ је унормалити Србију. Да имамо много тога нормалног, па и изборни процес. Ако буде бојкота, неће бити као прошли. Немамо тај луксуз да још једном останемо код куће. Или смо на бирачким местима, или смо на улици.

Чак и у ситуацији да се око свега договоримо, и да се договоримо до краја овог месеца, опозиција идеју бојкота никако не би смела да остави по страни. Опозиција мора да држи прст на обарачу. Тај обарач се зове бојкот. Јер, чак и да се договоримо да постоје контролни механизми, европски наџор, не можемо се уздати да ће ова власт поштовати договор. Нон стоп мора прича о бојкоту да буде на столу и опозиција, у случају да се договор прекрши, буде спремна да изађе на улицу и позове народ на улицу.

Ако дође до избора, како би то требало да изгледа – једна опозициона листа, један кандидат за председника?

Ситуација у Србији је таква да немамо услове за надгорњавање унутар опозиције. Народна странка заступа став да је најбоље решење по једна листа и за београдске, републичке и председничке изборе. Мислим да не пије воду идеја да у Београду идемо заједно а одвојено на другим нивоима изборима. Нису људи расположени за финесе да разврставају три папира која добију. Важно је да пошаљемо поруку да смо спремни да поставимо фронт према овом режиму, да на једној страни буду они који су спремни да Србију мењају на боље, на другој они којима је сасвим добро, каквих је мало. Више је оних који се надају да ће и њима бити добро и то је гласачко тело које треба окренути.

Вас у последње време помињу као потенцијалног председничког кандидата. Јесте ли?

И ја сам то прочитао из новина. Када је реч о некоме ко се бави политиком, ко је у мојим годинама и завршио је професионалну каријеру, то не би требало да изазива чуђење. Али, пре свега нисам каријерни политичар. Не интересује ме да будем кандидат на председничким изборима да бих направио одређени резултат као одскочну даску за нешто друго у животу – да ли у политици, консалтингу, бизнису… То ми не треба. Ситуација у Србији није таква да председнички избори могу да буду платформа за остварење било чијих амбиција.
Не бих био спреман ни да будем чип у међупартијском надгорњавању, где партије мере чији је већи рејтинг или сујета. Теоретски, ако би се формирао заједнички опозициони фронт, вредело би размишљати да о томе да ли да дам сагласност да и моје име буде међу онима које би требало тестирати да се види да ли има шансе да то име направи нешто. А у Србији ко год да се кандидује, биће бољи председник од Вучића. Није то тешко.

Тај заједнички кадидат опозиције требало би да буде особа прихватљива свима.

Не свима, већ политичким актерима који су права опозиција. Али и то није довољно, већ гласачима.

Пре месец дана Демостат је објавио истраживање по коме изборно расположење у Београду даје могућност за победу опозицији, под условом да се опозициони лидери договоре о заједничком наступу. Водите београдски одбор Народне странке. Да ли је могуће да се бојкотују републички и председнички, а да опозиција изађе на београдске изборе?

Шта би ту било оправдање? Морамо да будемо принципијелни, не можемо да лажемо гласаче. Ови их довољно лажу. Наша платформа јесте да кажемо – ови вас лажу, ови краду, ови су корумпирани… Не можемо да будемо као они. У овом тренутку су, мислим, већи изгледи да власт изгуби Београд, него да га опозиција добије. Власт много свесрдније ради све што не ваља у Београду, и то се види, него што опозиција кохерентно, и пожељно заједно, ради све оно што је добро. Ради опозиција доста тога доброг на неколико фронтова, има озбиљних фактора на београдској опозиционој сцени, укључујући и Народну странку. Али би већи степен координације међу опозиционим странкама учинио да одласку СНС-а са власти више допринесе опозиција, него сама власт. Зато и апелујем да би требало да порадимо на јединству опозиције.

У Крагујевцу живи породица водника Дејана Стојковића који је страдао током војне вежбе на Пештеру. Знате ли докле се стигло са истрагом?

Ништа се ту не дешава. Цео приступ је био такав да се забашури, замаскира, прикрије а не да се утврди ко је ту стварно био крив. Зато да се не насекира Вучић који је одведен тамо, јер воли да се слика уз униформу. Да би онима који организују те сајмове наоружања, а те вежбе су се претвориле у сајмове наоружања, један такав трагичан догађај не поквари вашарску атмосферу. И на крају – да неким људима не би покварило каријере. Без обзира да ли су војне или политичке. Сви су разлози нечасни. Последица тога је да се све то одразило на имиџ војске у друштву, морал припадника војске…

Мораће да се распетља а у том распетљавању мораће тачно да се утврди ко је за шта крив. Наш адвокат Никола Лакић тражио је информације, позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, информацију од тужилаштва у Новом Пазару, од повереника за информације… Они покушавају то, протоком времена, да забашуре, да падне у заборав

Ви сте и бивши начелник Генералштаба Војске Србије. Можете ли да процените од кога Србији прети ратна опасност, јер након сваке конференције за новинаре председника Србије стиче се утисак да само што нас неко није напао…

Србију војно угрожава председник Србије и његови министри, задужени за апарат силе. Ако постоји војна угроженост, она долази одатле. На исти начин као што економски Србију угрожава министар финансија Синиша Мали, ова госпођа која дели комплименте председнику, Јоргованка Табаковић. Као што министар здравља Златибор Лончар и Кризни штаб Србију уништавају здравствено. Министар здравља, кад год говори о епидемији корона вируса, бреца се на народ, као да је народ крив. Па ваљда су они криви што смо пали по броју вакцинисаних и подигли се по броју умрлих у односу на Европу.

Да ли може да дође до спољњег проблема према Србији?

Може. Зато што је Вучић кренуо у предизборно генерисање кризе. Његова прича о спољној претњи, да су сви љубоморни што је Србија постала „економски тигар“ – зашто би то некоме сметало? Зашто би некоме сметало да су сви „тигрови“ у региону? Наше привреде су повезане и камо среће да нам добро иде. Вучићев покушај да распирује кризу је матрица коју су примењивали његови учитељи Слободан Милошевић и Војислав Шешељ, па смо видели како се то завршило.

Седница Председништва Народне странке одржана је у петак у Крагујевцу, о чему Понош каже:

Ми нисмо београдоцентрична странка. Имали смо овакве седнице и у Новом Саду и у Нишу. Крагујевац је важан град, универзитетски центар у коме ова власт даје доста простора опозицији за деловање, не зато што је добронамерна, већ што не ради квалитетно.

 

Разговарао: Ненад Живадиновић