Интервју приредио новинар "Недељника" Вељко Миладиновић. Објављено у "Недељнику" у четвртак, 14. фебруара 2019. године.
У ротирајућем председавању опозиционом Савезу за Србију, у фебруару је ред дошао на Народну странку. У тренутку када је објављен Споразум са народом и док се у градовима по Србији одржавају протести „1 од 5 милиона“, Савез је најавио појачану дипломатску активност. По повратку из Брисела, где је био са још једним лидером Савеза, Драганом Ђиласом, Вук Јеремић за Недељник говори о плановима опозиције, протестима, недавно објављеном Споразуму са народом, суђењу у Америци…
У фебруару сте преузели председавање Савезу за Србију које практично почело посетом Бриселу. По чему ће сад ваш савез бити другачији у марту у односу на јануар?
Ништа више у Србији неће бити исто као пре. Коначно се пробудила енергија у народу коме је преко главе понижења и неправде у претходних седам година. Огромна је одговорност на СЗС, несумњиво најзначајнијем опозиционом актеру, да се очува јединство оних који протестују, као и да се њихово незадовољство преточи у конкретне кораке који ће довести до промена. Фебруар ће за то бити кључан. Такође, мислим да је сазрео тренутак за озбиљно ангажовање опозиције са међународном заједницом. На том пољу имам одређено искуство, које као председавајући СЗС намеравам да искористим.
Како то мислите да урадите?
У Србији се од Немањића до данас власт није успостављала или мењала у потпуној изолацији од међународних збивања и интереса. До сада је актуелни режим био једини релевантан саговорник међународној заједници. Зато је било неопходно установити оквир уређеног, институционализованог дипломатског општења СЗС са светом. За фебруар је предвиђен низ посета на високом нивоу – прва је била Бриселу, а ускоро следе и друге престонице, са обе стране океана.
И шта сте чули у Бриселу, имајући у виду да бриселска администрација, као и међународна заједница, подржава ову власт?
Не бих рекао да је толико подржава, колико до сада није видела кредибилну алтернативу.
И сада виде у вама?
Нема више толико неизвесности око тога ко ће у будућности имати кључну улогу у Србији, тако да су их врло занимали наши ставови по свим битним домаћим и регионалним питањима. Интересантно је да буквално никог од наших саговорника није изненадила чињеница да по најновијем извештају Фридом хауса (Freedom House) Србија више не спада у категорију слободних земаља света. Тај извештај је иначе изашао баш на дан када смо били у Бриселу.
Какве су њихове реакције?
Врло прагматичне. До сада их наша унутрашња деструкција није претерано тангирала јер су рачунали: „ако је вама добро, што би се ми узбуђивали“. Али ствари су се промениле. Толики број људи који протестује, као и обједињавање опозиције која се повукла из свих институција јасно упућује на кризу легитимитета власти. Представници режима су на то прилично нервозно и неспретно реаговали, учинили су све да осујете наше разговоре у Бриселу. Било је врло наивно помислити да је то могуће, тиме су само појачали негативан утисак о себи.
Како су то покушали да учине?
Конкретно, амбасадорка Србије при ЕУ је звала људе са којима смо се налазили и говорила им све најгоре о нама. Од неких је чак тражила и да нас не приме! На трибину у Европском парламенту на тему актуелних дешавања у Србији на којој смо учествовали Драган Ђилас и ја, пријавило се неколико људи из српске мисије, пре него што је амбасадорка експлицитно забранила да се било ко од запослених тамо појави. И после се неко чуди када Фридом Хаус оцени да нисмо више слободна земља!
Да ли то што сте прво отишли у Брисел говори нешто о спољнополитичкој оријентацији Савеза за Србију? У Споразуму са народом избегли сте одређење према питању европске будућности Србије?
Србија географски и цивилизацијски несумњиво припада Европи. Она је и наш најзначајнији економски партнер, тако да свака спољнополитичка доктрина која би то игнорисала једноставно није одржива на дуже стазе. Споразум са народом је јасан када је реч о прихватању онога што се сматра модерним европским вредностима, као и неопходности изградње европског друштва у Србији. Једино што се експлицитно тамо не спомиње је формално чланство у ЕУ.
Како је то могуће?
Зато што по том питању тренутно немамо јединствен став. Али то заиста није од пресудног значаја, наше чланство у ЕУ није и неће бити на столу још минимум седам до 10 година. Не видим због чега би се данас око тога делили они који желе да Србија буде уређена као модерна европска земља. Ту мислим на европске законе, стандарде, слободе – све оно на чему почивају држава и друштво рецимо у једној Чешкој, која је члан ЕУ, или у Норвешкој, која то није.
Дакле, када сте се договарали да се европске вредности нађу у том документу сви чланови СЗС рекли су да виде Србију као земљу европских вредности, укључујући и Бошка Обрадовића и Двери?
Они су то потписали. Да ли им је том приликом дрхтала рука или не, морате да питате њих. Што се тиче Народне странке, није било никакве дилеме.
Критиковали су документ и због тога што је реч о споразуму са народом, а не са грађанима. Можда је беспредметно за ту дилему да питамо вас као лидера Народне странке, али интересантан је и други појам. Зашто "споразум", а не "уговор". Као да сте хтели да пробудите петооктобарску енергију, али да се дистанцирате од "досовских разочарања"?
За мене су народ грађани, и обрнуто. Такође не мислим да треба придавати превише значаја терминолошким финесама – „уговор“ или „споразум“. Једино је важно да се успостави пуно јединство опозиције и да иза тога без задршке стане народ – односно грађани. Народна странка се за то залаже од оснивања – први корак на том путу је учињен када је она након београдских избора постигла договор са Драганом Ђиласом око формирања заједничке одборничке групе у парламенту престонице. Тако је зачет Савез за Србију, који је касније привукао и друге опозиционе чиниоце на основу платформе од „30 тачака“. Ово што имамо данас је друга важна фаза у етапном достизању пуне синергије која је неопходна за промене. Споразум са народом је проширио опозициони фронт и дефинисао темеље даљег заједничког наступа – политичких странака, синдиката, струковних удружења, студената, јавних личности... Било би сјајно да је све могло да се постигне у једном кораку, али то није било реално, након година ангажоване агресивне деструкције свега што није било спремно да стане уз владајућу клику.
А да ли је Споразум алузија на досовски Уговор са народом?
Разумем да то изазива одређене асоцијације, али ја не бих губио превише времена на поређења.
Да ли се плашите да протести могу да уђу у стагнацију, пошто се од политичара очекује да начине следећи корак, док формални организатори поручују да политичарима није место на бини?
Очигледно је да пропагандна офанзива власти кроз путујући циркус „Будућност Србије“ изазива контраефекат – протести се неумољиво шире и расту по интензитету и бројности. Режиму је остало да покуша још три ствари: прво, да једном броју грађана – нарочито по унутрашњости – утера страх од губитка посла или неке друге врсте „кажњавања“; друго, да на протестима испровоцира насиље; и треће, да унесе раздор међу лидере протеста.
Говорили сте о Вучићевим позивима у касне сате неким лидерима СЗС. Да ли имате информације да је неко од лидера СЗС у комуникацији с властима?
Информацију о томе да је Вучић неке из опозиције почео да контактира добио сам из релативно кредибилног извора, али у овом тренутку не могу да непогрешиво утврдим њену истинитост. Стога бирам да у то не поверујем, али морамо бити свесни да ће Вучић то сасвим сигурно покушати – попут Милошевића својевремено. Моја је изјава зато имала пре свега превентивни карактер.
На кога сумњате?
Имам велико поверење у своје колеге из Савеза за Србију, и верујем да режиму неће поћи за руком да својим манипулацијама изазове поделе у нашим редовима. Од пресудног је значаја да испунимо обећања из Споразума са народом, и не разочарамо грађане који протестују. Нема компромиса са овим системом, ни сада, ни са његовим остацима када га победимо.
А како сте се осећали када сте чули Банета Трифуновића да каже да политичари не могу на бину?
Претпостављам да се изражавао фигуративно. Колико ми је познато, он је цивилизован човек, а таквима обично нису блиске идеје колективне сегрегације – припадника ове или оне вере, боје коже или професије, свеједно. Разумем да је неко разочаран у актуелни поредак или оно што му је претходило, али ја се не стидим своје биографије. Мислим да је важно да се међусобно поштују сви они који се тренутно боре за слободу нашег друштва, и за то плаћају цену, свако на свој начин. Ми се у Народној странци залажемо за корениту промену постојећег система власти, као и за њено институционално ограничавање, укључујући и временско.
Бављење политиком може бити племенито. За мене политичар нове генерације је онај који преузима одговорност, ризике, неко ко је спреман да се жртвује за одређени заједнички виши циљ. Нажалост, у Србији је данас политичар синоним за паразитизам и корупцију – на нама је да докажемо да смо другачији.
Помињете ограничење трајања власти. Да ли подржавате идеју Недељника о "кумулативном ограничењу" мандата на осам година за вршење највиших државних функција - председника, премијера и председника Скупштине?
Сматрам да би ти било изузетно благотворно. Ја лично више нисам претерано заинтересован за функције. У прошлости сам их имао напретек – од академских, преко државних до међународних – и то оних највиших. Сасвим сам задовољан тиме што сам добио поверење људи које изузетно ценим да будем на челу Народне странке, за коју верујем да ће у блиској будућности бити најснажнија политичка организација у Србији – странка модерног десног центра, какве постоје у уређеним земљама савремене Европе. Али чак ни на том месту себе не видим унедоглед. Штавише, сматрао бих својим успехом и доприносом демократији у Србији ако ме неко на том месту након највише два мандата замени, и оствари боље резултате.
Сергеј Трифуновић је недавно изјавио да је важно да су сви на улици и да није важно ко код куће држи коју слику. И Бошко Обрадовић је рекао "или ћемо заједно шетати или ћемо висити одвојено". Али, ви сте у Савезу за Србију са странкама и лидерима са којима имате и идеолошке разлике и историју лоших односа у прошлости. Једно је да шетате заједно, али потпуно друга ствар је да једног дана водите државу заједно?
Ко је до сада имао дилему да је уједињење једини пут, мислим да више не би требало да је има. Ови протести су прва ствар која је озбиљно уздрмала режим од 2012. године. На тим протестима сви ходамо заједно и нико од присутних не поставља питање о политичким разликама које су међу нама постојале и постојаће и у будућности. То је оно што од нас народ очекује. Када ова енергија буде ускоро довела до промена, наступиће важан прелазни период, у коме смо се договорили да имамо нестраначку владу угледних стручњака.
Ви сте дали нека ограничења тој хипотетичкој влади стручњака. А да ли сте спремни да тим стручњацима безусловно дате да воде земљу годину дана?
Сложили смо се око листе ствари које ће се та влада обавезати да спроведе у дело, а гарант спровођења ће бити Народна скупштина. Народна странка је инсистирала да на тој листу буду, између осталог, свеобухватна лустрација, доношење закона о пореклу имовине и успостављање институције Специјалног тужиоца за високу корупцију који би био заштићен као бели медвед. Ја као лидер странке нећу бити члан те владе. А искрено, не би ми „пала круна с главе“ ако то не будем ни касније.
Ако се вратимо на оне слике на зиду које је помињао Трифуновић, ви бисте вероватно изабрали слику Коче Поповића који је персонификација несврстане политике која је у последње две деценије прерасла у мит. У ваше време је то било „Србија на четири стране света“, а данас имамо Вучићево ново несврставање? Која је разлика између те спољне политике коју сте ви водили и ове која се води данас?
Представљао сам своју земљу као министар спољних послова најбоље што сам умео, у сложеним околностима. На крају мандата, свет ме је на директном гласању изабрао да у име Србије председавам Уједињеним нацијама, а неколико година касније био сам други у трци за генералног секретара. Али с обзиром да Вучић себе често пореди са Титом у смислу угледа који је наша земља тада имала у свету, могу да кажем да је разлика између њих двојице отприлике као између Џејмса Бонда и Џонија Инглиша (фиктивни карактер кога у пародијама на агента 007 игра британски комичар Роуан Еткинсон). Вучић не води независну и избалансирану спољну политику. Он се само симултано на све стране додворава ради опстанка личног режима. Од такве спољне политике само он има користи, док су грађани на штети. Најбољи опис такве „дипломатије“ је „Бела лађа“. То је непогрешиво могло да се види током осам сати директног телевизијског преноса недавне посете руског председника Београду.
Зар вас посета Путина баш подсећа на „Белу лађу“?
Начин на који се Вучић тада понашао према Путину је била запањујућа комбинација примитивизма и сервилности, какву је до сада на малим екранима успео да дочара једино Лане Гутовић, глумећи лик Срећка Шојића. Једино је још фалило да покуша да га изџепари! Врхунац непријатности за гледаоце се догодио током посете Храму Светог Саве, када је у присуству Шешеља и Цеце, Вучић у очајању молио патријарха да пита Путина да се обрати десетинама хиљада аутобусима довезених људи – не схватајући да након што председник Руске Федерације јавно каже да неће нешто да уради, нема те силе која би могла да га натера да промени мишљење.
Али, Путин је ипак изашао у сусрет и рекао то „хвала на пријатељству“?
Да, ту једну реченицу је изговорио. Али имам утисак да су организатори тог „спонтаног окупљања“ очекивали много више. Међутим, Путин није дозволио да буде искориштен у домаће пропагандне сврхе.
У Споразуму са народом пише да ћете преиспитати међународне уговоре које је склопила ова власт?
То не значи да се залажемо за некакву револуционарну правду. Али биће извршене ревизије свих скандалозно штетних уговора попут оног којим је отуђен ПКБ или купљене телевизије са националном фреквенцијом из средстава придобијених сумњивим трансакцијама са Телеком Србија. Виновници тих радњи ће бити процесуирани и драконски кажњени.
Да ли се та ставка односи и на неки потенцијални споразум око Косова?
Као прво, учинићемо све да спречимо да дође до било каквог споразума који би за последицу имао нарушавање територијалне целовитости земље и чланство „Косова“ у УН. Али како год, након потписивања Споразума са народом, одлуке које ова власт буде доносила више немају легитимитет.
Када кажете да вама све ово не треба, и да ви и даље можете да бирате посао у УН, онда се поставља питање да ли је то све могуће и после скандала и суђења Патрику Хоу, у којем сте се појавили као сведок?
О томе какав је мој међународни углед се може судити по томе да сам прошле недеље био позван да у Уједињеним нацијама, заједно са неколико бивших лидера те организације, предводим дискусију о њеној реформи на којој су учествовале све државе чланице. Као неко ко је у пуној животној снази, а са искуством председника Генералне скупштине, могао бих да бирам посао у УН за месечну плату од пар десетина хиљада долара у Њујорку или Женеви.
И после Хоа?
Пошто сам у Србији био изложен бруталној медијској харанги по том питању, тражио сам од америчког тужилаштва званичан допис којим се експлицитно потврђује да никада нисам био осумњичен, да против мене није вођена било каква истрага, нити да сам склопио некакав договор да бих сведочио. Тај допис је амерички државни тужилац потписао и објавио, а у Америци се тако нешто не ради ако не одговара потпуној истини. Тај процес је завршен, а ја сам након тога позван у УН да се обратим чланству са највише позорнице.
И мислите да је то било довољно да докажете своју невиност?
Па ако америчко тужилаштво то званично објави, што још ту има да се прича? Остала је моја тужба Вишем суду у Београду против Вучића за увреде које ми је упутио – да сам корумпиран и да предводим међународну банду лопова. Виши суд је иницијално моју тужбу одбацио, позивајући се на председников имунитет. Ја сам се на ту одлуку наравно жалио Апелационом суду, јер је она била у потпуности правно неутемељена. Апелациони суд није имао куд него да је поништи, и вратио ју је Вишем суду са налогом да то суђење спроведе. Они тренутно покушавају да Вучићу уруче судски позив, а он безобразно избегава да га прими. Надам се да ће ипак смоћи снаге да се са мном суочи у судници, кад већ не сме на телевизији.
Објављено у "Недељнику" у четвртак, 14. фебруара 2019. године.
Интервју можете прочитати и овде.