Уставне промене у домену правосуђа су усвојене на референдуму, али промена у правосуђу неће бити. Остаће и даље ово стање и „биће како књаз каже“, истиче у разговору за „Данас“ Владимир Гајић, адвокат и потпредседник Народне странке, и додаје да је ипак задовољан референдумским резултатима, посебно чињеницом да је „не“ променама победило у великим градовима. Каже и да би опозиција требало да изађе са председничким кандидатом и да се рејтинзи потенцијалних кандидата и даље мере.

Значи ли то да наше правосуђе неће бити независно од свих утицаја власти?

Немају наше судије и тужиоци ментални капацитет да буду независни и слободни. Није ту проблем у уставном и законодавном оквиру. Ендемски проблем у Србији је што немамо слободне грађане. А о каквим уставним променама је реч знаће се када буду донети закони о судијама и тужиоцима и када буде појашњен начин одлучивања у правосудним телима. Тада више никоме неће бити нејасно шта је писац промена Устава хтео да каже. Најгоре је то што ЕУ и земље Квинте подржавају ове уставне промене. То само говори у прилог мојим тврдњама да њих не занима развој демократије у Србији. Вучић има њихову подршку.

Да ли је резултат референдума опомена владајућој већини и Вучићу пред изборе, или је он последица отпора напредњака и социјалиста захтевима ЕУ, како то тврде Вучић и Дачић?

Ја сам лично задовољан резултатима референдума имајући у виду све околности. За „не“ је гласало око 800.000 грађана, док је за про Вучић „да“ гласао око 1,2 милиона, што је далеко мање од два милиона који су напредњаци добили у јуну 2020. године. Уочавам једну велику противречност у пребројаним гласовима на референдуму. У великим градовима „не“ има већину на просечној излазности, ту где је било контроле гласања и бројања, док је „да“ имало убедљиву већину тамо где није било контроле и где је излазност била наводно много већа од просека. Лако је уочити да је ту дошло до прекрајања оригиналног гласања. Такође, изгледа ми јасно да су у изласку на референдум подбацили гласачи власти, а да су опозициони гласачи изашли у значајном броју.

Верујете ли да је крајњи резултат референдума могао бити у корист „не“ да се опозиција мало више потрудила и да је било кампање?

Могао је да се види прави резултат да се комплетна опозиција ујединила око контроле референдума. Треба имати у виду да је „не“ победило у Београду и другим великим градовима, где по природи ствари живе најпросвећенији грађани.

И у вашој странци је било поделе око изласка на референдум. Ви сте били за, Вук Јеремић против?

Народна странка је на скупштини 26. децембра недвосмислено одбацила предлог уставних промена, с тим да је позвала грађане да гласају према својој савести. Политичке странке, наиме, не учествују на референдуму. То није ствар партија. Жао ми је што се странка није одлучила да помогне у контроли гласања, мада је доста наших чланова учествовало и у том сегменту, а највећи број чланова странке и њених симпатизера је изашао на референдум и гласао за „не“. Доста наших локалних одбора је водило кампању за „не“. Ја сам, на пример, био члан једног гласачког одбора у општини Звездара. А Вук Јеремић је свесно жртвовао своје ставове због интереса коалиције којој припадамо и која је такође била подељена око референдума. Као што знамо, ПСГ је позвао на учешће и гласање за „не“.

Слабе, готово никакве реакције опозиције није било ни када је Вучић, глумећи РИК, саопштио прелиминарне резултате референдума из седишта своје странке. Шта се то дешава са опозицијом?

Па, није баш да није било реакција. Нису опозиционе странке само оне које можда ви видите као опозиционе. Реаговале су Двери и Доста је било. Реаговао сам и ја као потпредседник Народне странке. То што је Вучић урадио је ствар демократске културе коју он нема. Заборавили смо да је он и даље шеф државе и председник странке, што је забрањено по Уставу. „Вечерње новости“ су његове резултате одмах поставиле на насловну страну сутрашњег броја. То је једна пропагандна машинерија, бољшевичка.

Који судски случај пред судом може бити лакмус папир да нам је правосуђе независно?

Ниједан случај не може бити лакмус папир, јер на суду су само они случајевима којима је власт ставила око врата ознаку „случај“ и које она контролише тако што ако су уперени против власти, контролише штету коју могу изазвати.
Два и по месеца остало је до избора, а опозиција још није представила свог председничког кандидата. Не чини ли вам се да је то неозбиљно и зар мислите да ћете у тако краткој кампањи успети да придобијете грађане?
Ја рецимо жалим што је Савез за Србију престао да постоји. Он је био програмска коалиција, тај смо савез избрендирали. До кандидата ће се доћи, ја мислим, до краја јануара. Раде се испитивања, видећемо шта ће она да покажу.

Ваша колегиница Санда Рашковић Ивић открила је да је Мариника Тепић један од кандидата за председника.

Мариника Тепић је једна од најупечатљивијих личности у опозицији, у то нема сумње. Она ће у сваком случају предводити нашу листу, то је већ договорено. Да ли ће бити кандидаткиња за председницу, то зависи од ње и њене странке, као и од процена у којој мери може да буде успешан кандидат.

Спомињу се и двојица ваших страначких колега, Мирослав Алексић и Здравко Понош. Ко има више шансе?

Здравко Понош и Мики Алексић ће такође, како се то каже, бити измерени у истраживањима која су у току. Један је младост, други је искуство. Тешко ми је да се опредељујем између њих двојице, они су чланови Народне странке. Оно што је важно, јесте да немам сумње да ће било ко од њих господски прихватити одлуку која буде резултат договора у опозицији.

Када ћете коначно измерити те рејтинге потенцијалних председничких кандидата опозиције и када ћете изаћи са именом?

Ја не знам ко има највећу подршку од могућих кандидата, односно верујем да су моје процене субјективне. Углавном, верујем да кандидат који може добити најширу подршку треба у политичком смислу бити мало десно од центра, демократа и патриота, школован и частан, а то наравно може бити и жена, не мода бити обавезно мушкарац. Код Коштунице је 2000. године било важно и то што он није био предмет десетогодишње кампање руинирања личности као што су били Вук Драшковић или Ђинђић. Када је објављено да је он кандидат на само месец дана пред изборе, било је касно да га медијски униште.

 

Интервју приредила Мирјана Р. Миленковић