Народна странка

Доклестић: Случај Рио Тинто – правни поглед

Доклестић: Случај Рио Тинто – правни поглед

Објављено у листу "Данас".

Сведоци смо да се у последње време у јавности све чешће појављују различите изјаве и оцене у погледу такозваног случаја Рио Тинто. Неретко се ради о паушалним и недовољно стручним, а често и о политикантским изјавама где се „бивша власт“ оптужује да је довела ову компанију у Србију, те се неодговорно лицитира – и то од стране највиших државних функционера - огромним цифрама које би држава морала да плати Рио Тинту у случају евентуалног спора.

Имајући у виду општу какофонију изјава које се са различитих страна појављују у јавности, циљ ових редова је да читаоцу приближи и појасни основне правне аспекте овог случаја.

На првом месту – да, тачно је да је Рио Тинто започео са истражним радовима (тј. геолошким истраживањима) у Србији још почетком 2000-их година и да му је дозволу за то дала тадашња Влада Србије, те да су те дозволе од тада до данас више пута продужаване од различитих Влада наше земље.  

Међутим, правни амбијент, тј. релевантни закони у Србији су се током тог периода значајно изменили, што је неминовно утицало и на права које Рио Тинто има по основу истражних радова које спроводи.

Када је Рио Тинто започео са истражним радовима у нашој земљи, на снази је био Закон о рударству из 1995. године (са накнадним изменама). По том закону, носиоцу истражног права (тј. имаоцу одобрења за геолошко истраживање) није било гарантовано да ће по спроведеном геолошком истраживању добити и одобрење за експлоатацију. Наиме, давање одобрења за експлоатацију је било вишеструко условљено дискреционим актима државних органа – укључујући и сагласност министарства надлежног за послове заштите животне средине (члан 18. тог закона). Исто решење је било задржано и у Закону о рударству и геолошким истраживањима који је био донет 2011. године, којим је било прописано да се носиоцу истражног права може (али не мора!) дати експлоатационо право и то уз услов претходног прибављања акта (тј. сагласности) министарства надлежног за послове заштите животне средине (чланови 52. и 57. тог закона).

Дакле, према тим законским решењима, држава је имала право да, по окончаном процесу геолошког истраживања, дискреционо одлучи да ли ће или неће одобрити експлоатацију одређених минералних резерви узимајући у обзир све аспекте те одлуке – укључујући, наравно и питање заштите животне средине.

Све рударске компаније које су у то време одлучиле да спроводе геолошка истраживања у Србији, укључујући и Рио Тинто, су тога биле свесне и прихватиле су да раде у Србији под тим условом – иако због тога нису били срећни.

Међутим, правна ситуација се драстично мења 2015. године када је донет нови Закон о рударству и геолошким истраживањима, који је након тога неколико пута мењан (последњи пут у априлу 2021. године).

Овим законом је уведено неколико суштински битних новина.

Прво, експлоатација литијума (као и неких других рудних богатстава) је предвиђена као делатност од „стратешког значаја“ за Републику Србију, те је дозвољена могућност експропријације непокретности у корист приватног привредног субјекта који је носилац истраживања или експлоатације ове минералне сировине (члан 4. тог закона). До тада то није било могуће.

Друго, чланом 52. тог закона је изричито прописано да носилац потврде о резервама и/или ресурсима (која се добија по окончању истражних радова) има право (!) да добије експлоатационо право у складу са овим законом! Дакле, укинуто је дискреционо право државе да одлучи да ли ће или неће одобрити експлоатацију неке минералне сировине, већ је носиоцима истражног права (тј. потврде о резервама и/или ресурсима) гарантовано да ће по окончању геолошког истраживања добити експлоатационо право ако то желе!

Треће, за добијање експлоатационог права се више не захтева ни сагласност министарства надлежног за послове заштите животне средине, већ се уместо тога само тражи „акт којим се прописује обим и садржај студије о процени утицаја на животну средину“ (члан 70. тог закона).

Коначно, чланом 68. је изричито прописано да носилац одобрења за експлоатационо поље и/или експлоатацију има право (!) да добије одобрење за изградњу рударских објеката и/или извођења рударских радова у складу са овим законом.

Имајући у виду напред наведено, очигледно је да су потпуно неосновани наводи представника актуелне власти да су, тобоже „они бивши“ дали Рио Тинту било какве законске гаранције. Управо супротно, једине законске гаранције носиоцима истражних права у Србији дате су новим законом из 2015. године и његовим каснијим изменама.

Парадоксално, једина преостала регулаторна неизвесност за Рио Тинто произлази из Закона о процени утицаја на животну средину – који су донели управо „они бивши“ још 2004. године. Овај закон актуелна власт још увек није стигла да измени, иако је то било најављивано више пута.

Сходно овом закону, пројекти из области рударства не могу се реализовати, тј. не може се приступити изградњи и извођењу пројекта, без сагласности надлежног министарства на студију о процени утицаја на животну средину. Поступак прибављања сагласности на ову студију се састоји од више фаза, које подразумевају обавезно информисање јавности и учешће заинтересованих појединаца и организација у том процесу.

Када је у питању пројекат „Јадар“, овај поступак је сада у финалној фази јер је Министарство заштите животне средине 18. августа 2021. године донело решење о обиму и садржају студије о процени утицаја на животну средину за тај пројекат. Након коначности овог решења Рио Тинто има законски рок од годину дана да поднесе захтев за добијање сагласности на ову студију. По добијању ове сагласности, Рио Тинто може да крене са реализацијом пројекта „Јадар“. Са друге стране, ако ова сагласност буде ускраћена, вероватно следи спор са Рио Тинтом – посебно имајући у виду гаранције дате последњим законским решењима из области рударства, те чињеницу да сваки рударски пројекат неминовно подразумева одређено нарушавање животне средине. У сваком случају, за очекивати је да ће одлука по овом питању бити донета након избора који ће се одржати почетком априла ове године.

На крају, неколико речи и о евентуалном спору са Рио Тинтом. Уколико би до њега дошло, тужбени захтев Рио Тинта би се, готово извесно, темељио на одредбама билатералног споразума о заштити страних улагања између Србије и Уједињеног Краљевства – будући да је инвестиција Рио Тинта у Србији структурирана преко Енглеске. За такве тужбе није неопходно да постоји уговор између страног улагача и државе домаћина – на чему се често у нашој јавности погрешно инсистира. Наравно, ако би постојао, такав уговор би свакако могао дати додатни основ тужбеном захтеву.

Овакви билатерални међудржавни уговори, који су релативно стандардни и које Србија има закључене са више од 50 земаља, штите страног улагача од мера експропријације (односно сличних мера са истим ефектом) или неправичног третмана од стране државе домаћина. Зато би у том спору, који би се, сагласно одредбама споменутог билатералног споразума између Србије и Уједињеног Краљевства, водио пред међународном арбитражом, биле веома значајне напред цитиране одредбе релевантних закона у погледу тога да ли су Рио Тинту (и од када) била гарантована експлоатациона права у Србији по основу одобрених геолошких истраживања. Као што је објашњено, до последњих законских решења то није био случај. Сада све зависи од одобрења студије о процени утицаја на животну средину за пројекат „Јадар“.



Слободан Доклестић
адвокат и председник Правног савета Народне странке