Преузето са портала листа "Данас".

Не бих да коментаришем ни бивша времена, ни бивше људе. Оно што завређује коментар су мојих поједених десет година.

Ако су Пекићу године јели скакавци, мени су их јели подгузњаци и битанге, полтрони и они који су били спремни да султана пољубе у опанак и одвежу му учкур. Недаровити дрипци и чанколизи. И то није завршена ствар. Нисам толико богат животом да тек тако неком опростим 3.600 поједених дана. А мислим да то не сме да им опрости ни Народно позориште. Оно је изгубило бар исто толико колико и ја. Јер 300.000 људи ушло је у национални театар да види моје представе. Дакле, ја сам за тај разговор спреман, до њега ће сигурно доћи и ја му се унапред радујем.

Овако у разговору за „Данас“ писац и потпредседник Народне странке, Синиша Ковачевић говори о свом повратку у Народно позориште и то, након десет година избивања и игнорисања. Ковачевић не крије задовољство што су ових дана почеле пробе представе Година врана и истиче да се премијера очекује у марту. Почетком ове године тадашња управница Народоног позоришта Ивана Вујић наговестила је да ће ”Године врана” бити скинуте са репертоара у корист Милована Витезовића. Али се то, ипак, није догодило.

Верујете ли да ће представа доживети невероватан успех који је забележила и ваша Велика драма?

Наравно да очекујем успех. Не верујем да би ико ушао у било који подухват са намером да не успе у томе. Поуздано знам и тврдим да је драма Године врана боља од одличне Велике драме. Хоће ли и представа бити једнако успешна, то се у театру никад не зна. Има нешто и у том божанском праху који онај одозго треба да нам поспе по теменима. Видећемо хоће ли праха бити. На нама је да сви дамо максимум, са тврдом вером да се у вечери премијере, захваљујући нашој представи, космос помера и човечанство постаје боље. Иначе, ретко и тешко ће нека представа достићи успех Велике драме која је 20 година на сцени, пред препуним гледалиштем, са картама које се продају месецима унапред. Дај Боже да и са Годинама врана буде тако. Дубоко у себи верујем, да ће тако бити.

Чини се да у вашем случају квалитет побеђује, упркос томе што нисте политички подобни и омиљени писац актуелне власти ?

Лепо је што тако мислите. Бојим се да нисам био омиљени писац ниједне власти. Од Титове, па до ове данашње, редом. Мени доста да власт није склона цензури, да није осветољубива и да није примитивна. С обзиром каквом сам козјом стазом ишао и вечито пљувао уз ветар, доста тога сам и урадио.

Страхујете ли да након овог интервјуа може да вас задеси судбина Горана Марковића. Можда и вама министарка Тепавчевић одреди неку дијагнозу ?

Ко се боји зеца нек не гази детелину. Ја сам на ту врсту гнева и испљувака пуних крви и зла одавно навикао. Ово кроз шта сад пролази уважени Марковић је бања за нероткиње у односу на оно што сам ја прошао са „Светим Савом“ или „Портретом Илије Певца“. Мало су хтели и да ме убију. Знам и ко је дао новац и ко је требало да буде егзекутор, а знам ко је и то спречио. Хвала ти Драгославе.

Не тако давно рекли сте да је ово време протува и будала. Како се борите против те две пошасти?

Још никад није било да већ није било, каже Крлежа, наравно, кајкавским дијалектом. Бивало је владавине најгорих и раније, па су пролазиле. Проблем је у том кратком, дивном, драгоценом животу који нам је дат, а на који су се тако арогантно посрале кратковрате битанге који своје аудије паркирају на пешачким прелазима, зидају вишеспратнице на некрополама и на дечјим игралиштима, продају земљу својих нерођених унука странцима, купују дипломе, седе у влади и Скупштини. Кад насиље власти и оних уз власт почиње да поред физичког угрожавања почне да угрожава и достојанство, кад се острвљеници окрену према незаштићенима, људска је дужност да се одбрани. И одбрани немоћне. Нема де јаче од народа. Подсетићу вас да су и жандари на коњима и у оклопима, полицајци са исуканим пендрецима, и војници, деца тог народа. Да треба сузавац да испале на оне код којих купују хлеб, лече родитеље, на оне којима ујутру предају уснулу децу на чување, на оне који им ту децу описмењују. Јаче је село од сватова. Још није касно да се стави прст на чело. Ничија није до зоре горела. Борити се чврстином властитих уверења, алергијом на мајонез и паризер, веровати у доброту, поштење, правду, рад, таленат..

Гледате ли специјална и ексклузивна обраћања председника Србије? Верујете ли ономе што говори, или на то гледате као на маркетинг?

Пратећи инструкције својих страних саветника наш је председник у сталној кампањи. Али се бојим да га погрешно саветују да то мора бити свакодневно, са примесама појачане драматике и елементима сакривене мелодраме, дубоким уздасима и вечите животне угрожености. Што због вишка самопрегора, хроничног умора и недостатка сна, што због злих људи који хоће да му науде. Глума мора бити или врхунска, или је тек пусто пренемагање. Као она прича о чобанчету које из досаде зове у помоћ, све док се вук заиста не појави. Много је мачку говеђа глава. Много је потпуно непотребно узурпираних простора који Александру Вучићу не припадају, ни по Уставу, ни по корпусу знања који поседује. Не треба он да се разуме и у калоријску вредност лигнита, да зна хемијски састав кока коле, да поставља на капитално важна места факултетски образоване људе, без диплома средњих школа. Превише терета на једним плећима значиће сутра и вишак одговорности.

Дубоки уздаси председника, хватање за главу, унезверени и саосећајни погледи министара и директора јавних предузећа, након хаварије у Костолцу због првог снега, нису позоришна представа, већ део конференције за новинаре. Како вам се као драматургу чини та појачана драматургија у директном преносу?

Постане вам након такве телевизијске драме потпуно јасан цео систем вредности у овој земљи. Да је сва власт у рукама једног човека, да су око њега углавном уплашене или уцењене незналице, који тамо седе као ђачићи, спуштених глава. Тај се човек људима обраћа презименом, без икаквог префикса, тај човек је највећи и најзначајнији систем у овој земљи, мислим на ЕПС, чији је годишњи приход три милијарде евра, дао на управљање власнику купљене дипломе из области услужних делатности. Аман, па тај се човек разуме у запоњке и пауфлек, за име бога. Моје питање је, зашто, побогу? Чему? Па да ли би он пристао да га оперише посластичар. Чему толика, потпуно конзистентна и јасно вођена негативна селекција? И не налазим одговор. Од свезналице до универзалног незналице, пола корачића. Понекад ми га заиста буде жао. Мученик.

Ко би од наших политичара био добар лик неке ваше драме?

Те особе су посластице за вас новинаре. Мени су и у драмама и романима дражи плодови моје маште, чак и онда кад се бавим савременим темама. Стварне личности постају уметнички интересантне тек након дуге временске дистанце. Вријеме је мајсторско решето. Тад се тек стиче право на историјске и уметничке фалсификате, под условом да допрете до принципа апсолутне уверљивости.

Заслужујемо ли ми као народ такве људе на власти који нас вређају, потцењују и деле? Да ли је то тај просек који лаје из чопора и о коме говорите?

Постоји то веровање да сваки народ има власт какву заслужује. Ниједан народ не заслужује да му се забрани смех на десет дана. Нема народа који је заслужио Хитлера или Стаљина. Ствар је у историјским и социјалним околностима. Ниједна политичка појава не може се ни посматрати ни анализирати ван реалног филозофско историјског контекста. Или иронијског, ако историја одлучи да се нашали. Појаве се власти, описмене неписмени народ, излече корупцију, развију праве вредности, науче децу одговорности, марљивости, патриотизму, одговорности према природи, говорим о Скандинавији, рецимо. А мање срећне грађане неке релативно сређене државе нека нова власт гурне у караказан несреће, развије у људима подвалаџијско преварантско и удворичко, усади људима зечје срце у груди. Има и таквих случајева. Шта ви мислите, где?

Можда ми због неких својих грехова, због смртних сагрешења неких предака заслужујемо и горе, али нема их. А просек се увек скупљао и сакривао у чопор. Таленат, храброст, честитост воле самоћу. И не плаше се ни чопора ни мрака. Кошта али вреди.

Има коментара да су се председник и његове присталице мало уплашиле због обимности еколошких протеста. Колико је председник Вучић у праву кад тврди да је циљ протеста “његова глава”, а не одлазак Рио Тинта. Уосталом зар није легитимно и тражити смену председника и целокупне власти?

Што је већи страх биће већа и ларма оних паразита и пантљичара око њега. Он ће се понашати према саветима својих израелских саветника, прилагодити се истраживањима јавног мњења и донети одлуку коју ће капитализовати насловима сутрашњих новина. Велика је штета коју прави. Наравно, неустрашив је, не подлеже притисцима, али има истанчани смисао за практично. Наравно да се тражи његова глава. Његова политичка глава. А за то су довољни добро организовани, фер избори. Рањив је, уплетен у хиљаду афера, уфлекан стотинама сопствених и туђих лажи, потпуно неспреман за било коју озбиљнију полемику са озбиљним противкандидатом. Остаће му само да посегне за антологијом својих демагошких ремек-дела, упућених првенствено бакама и декама.

Наравно да је легитимно тражити нечији одлазак пре истека мандата, али питање је колико је то политички мудро неколико недеља пре краја мандата.

А пре би у Србију требало пустити Луцифера лично, него Рио Тинто. Иза њих остаје пустош, загађено небо и отрована земља и вода заувек. Од дијаманата у Конгу обогатили су се Белгијанци, а Конгоанцима су остала испражњена налазишта, глад и грађански рат. Најсрећнији, деца углавном, завршили су у белгијским зоолошким вртовима. У кавезу, одмах поред мајмуна. Било какво испитивање руда или минерала у Србији, чија експлоатација трајно нарушава природну средину, требало би забранити. Као и истраживање и експлоатацију која подразумева трајно расељавање становништва и девастацију насељених места. Заувек.

Да ли је сада време када се треба држати по страни, или треба заузети страну?

Увек је време за заузимање става. У оваквим ситуацијама то није нимало тешко. Тај став мора бити темељен, пре свега, на моралним начелима, системом вредности који дефинише обавезу реаговања на лаж и лоповлук било које врсте и пре свега на одбрани слободе. Слободе појединца, мисли, говора, тежњи ка истини и правди, ограничавању самовоље и апсолутне и неограничене власти. Лако за одлуку, зар не? Мислим да обавеза уметника, интелектуалца, научника да критикује сваки систем, јер и најбољи системи недовољно су добри и сваки се да поправљати. Мислим да је и рај подложан критици.

Режим је поодавно у кампањи на свим телевизијама са националном фреквенцијом и РТС-у. А опозиција и даље чека позив за две емисије на РТС. Да ли би ви отишли у неку РТС емисију?

Рекосмо већ, режим је стално у кампањи. Што се мене тиче, никад нисам пристајао на мрвице. РТС је мој, а не њихов. И ово што га данас води, не говорим о моралним категоријама, о телевизији не зна ништа. Али буквално ништа. Квалификација већине менаџмента смештају се у бравуру „воле телевизију и имају телевизор у кући“. Много је национална телевизија озбиљна ствар да би се њоме бавили приучени аутодидакти, социјални радници и бивши новинари. Знате ли да информативни програм добрих националних кућа представља тек три до пет одсто укупног програма. Остало су школски, документарни, научни, музички, играни, спортски, архивски, забавни и други садржаји врхунског квалитета. Овог тренутка на РТС, на страну слугерањска позиција у односу на власт, то нема ко да направи. Не умеју.

Зашто опозиција касни са представљањем свог председничког кандидата и кандидата за градоначелника и зашто ваша странка није стала иза Здравка Поноша као потенцијалног кандидата?

Мислим да се бојкот опозиција још не изјашњава о свом председничком кандидату, јер би он био провлачен не кроз блато него кроз септичку јаму. Био би у року од једног дана проглашен за силоватеља, наркомана, алкохоличара који јефтину ракију комбинује са седативима и то на празан стомак. Наравно, био би и пасионирани издајник, могуће убица или педофил, љубавник својих студенткиња, а нарочито студената, не би му се допадала „Дара из Јасеновца“, а волео би Марковићеве филмове. Тукао је жену и децу, са децом је престао кад су синови постали јачи од њега, али жена и дан данас бар два пута недељно добије по зубима…

Што се тиче Поноша, и даље мислим да је одличан кандидат. Народна странка није подржала његову кандидатуру, јер те кандидатуре званично још није ни било.

Има тврдњи да ни у Народној странци не цвета демократија и да се неистомишљеници у старту дисквалификују?

Хајде да Вам на ово питање одговорим контрапитањем, то је модерно ових дана. Мислите ли да бих седео у странци у којој се не поштује супротно мишљење и која није од првог дана грађена на демократским постулатима? Да ми је требала таква странка, било је оних које би представљале и далеко бољи лукративнији избор.

 

Интервју приредила Мирјана Р. Миленковић