Госпође и господо,

Коју год методологију да користите, да ли је то пет или осам промила, које сте по буџету предвидели за културу, увредљиви су и за вас и за културу и за људе који се њоме баве.

Култура има намеру да мигрира и заувек оде из ове земље, немојте да јој то дозволимо.

Само неколико реченица о концепту овог буџета и приоритетима једног времена и људима који су га креирали.

У кући обешеног се не говори о ужету, за празним столом се пред гладном децом избегава разговор о прасетини, али будућности ради, нека остане и ових неколико реченица.

Уз све хендикепе које донело, ово време има и неке компаративне предности. Једна од њих је да савршено добро памти.

Било је времена која су се могла прекомпоновати, могле су се украсти и препевати туђе песме, фалсификовати и измислити догађаји када су измет који је бацан на некога, крвави испљувци којима је неко обасипан могли бити забашурени или уклоњени, када сте трагајући за нечијим реченицама морали проводити сате по архивама и били срећни ако их пронађете.

Сада, срећом, није тако, један клик и све је ту.

Дакле, има ли смисла у овом тренутку говорити о опери, о тој савршеној уметности која спаја све претходне – архитектуру, ликовне уметности, литературу и музику?

Избегао бих овај дискурс да у буџету за наредну годину није убачена једна потпуно апсурдна бекетовска ставка – Национални стадион, а има смисла и због тога што међу посланицима који творе власт седе две оперске певачице. На концу, међу вама седе и људи који се уметношћу баве у виду заната, тим хлебом школују децу, хране породице. Има међу вама и оних које сам сретао на Сајму књига, у позориштима, на концертима.

Београд је, поштоване даме и господо, једина европска престоница која нема зграду опере, имају је и Тирана и Кишињев, има људе који се на врхунски начин баве овом божанском уметношћу као подстанари у згради Народног позоришта, које кнез Михаило гради са сасма другом наменом, када Београд има једва десетак хиљада становника.

Тај вишедеценијски, могло би се рећи једновековни подстанарски статус је једнако понижавајући и за драмски ансамбл и за чланове опере.

Неусловна сцена која се дели са ансамблом драме без могућности континуираног репертоарског играња, са немогућношћу постављања амбициознијих пројеката, са готово сталном потрагом за картом више.

Наравно, када говорим о опери, мислим ту и на одличан ансамбл балета – пола риба, пола девојка – ни оперски ни драмски театар. Притом се у нашој земљи на раздаљини од 70 километара, наравно да говорим о Новом Саду и Београду, у две високошколске уметничке институције школују млади уметници, диригенти, певачи и инструменталисти.

Кад се школовање приведе крају, диплома и инструмент под мишку, додуше, са клавиром и харфом то иде мало теже, али то ће их сачекати тамо кад положе аудицију, а положе је увек, јер су јако даровити и добро школовани, па у бели, бели, бели свет. Од Торонта па до Келна, преко Сиднеја и Велингтона.

Постоји идеална локација за зграду опере, празан простор на Тргу Републике, тако би се добила савршена амбијентална и функционална и архитектонска и културна целина.

’Ајмо сад на стадион – више од 500 милиона евра са извесним будућим корекцијама.

Даме и господо, тај Национални стадион користиће се за четири квалификационе утакмице националног тима, две припремне пријатељске, за финале националног купа и два велика концерта. Енде. Плус прослава председниковог рођендана, наравно, у државама које га славе.

Укупно девет термина годишње за преко пола милијарде евра.

Дајте од тог новца по 50 милиона евра Звезди и Партизану да среде своје стадионе и имаћете два добра стадиона.

Притом сте и овај нови планирали на водоизворишту, као да трагате за пијаћом водом коју треба упропастити, а по пројекту који је изашао у јавност, фасада тог стадиона треба да буде од природне вегетације, не превелики естетски угођај, огроман заливни систем, лишће које опада, много запослених на одржавању, инсекти, птице, измет. И увек се због неумољивости климатских промена осуши јужна и западна страна.

Дакле, одустаните од овог предузећа, непотребно је у овом тренутку.

Направите оперу, и оно што остане пребаците Министарству културе. Тако ће више књига отићи у библиотеке, више деце ће ићи на фолклор, у аматерска позоришта, у позоришта, на концерте.

Биће мање извађених слезина, мање понижених професора, мање пребијених вршњака, мање самоубистава, мање дроге.

Тако ће 3.000 слободних уметника изаћи из зоне глади и сиромаштва.

Некако су ми дражи они млади људи који време проводе у библиотеци од оних који се формирају на стадионским шипкама, мада је најбоље када се те две ствари комбинују са још неким.

Овако, ово личи на породицу у којој патер фамилијас када прими плату не купи огрев и уџбенике, не напуни фрижидер него купи електрични тротинет, и сви задовољни вичу „браво, тата, јер наш тата је силно желео тај тротинет, па хајде да мало гладуцнемо и да у ципеле ставимо картон, нека ђон буде танак, само нека тата буде срећан, кад је тати лепо кад вози тротинет“.

Уважени господине министре финансија, једино тако можете бити упамћени, као и кнез Михаило. Време се памти по Бори Станковићу, по Нушићу, по Микеланђелу, Достојевском, Дикенсу. Ни њихови сународници не знају ко је био на власти у данима када су стварали, када је Фелини снимао „Амаркорд“ и Лубарда насликао „Косовски бој“.

Треба мало храбрости, мало здравог разума и пред вама је црвен тепих за улазак у историју.

 

Синиша Ковачевић
посланик Народне странке
председник Одбора Скупштине Србије за културу и информисање