Ауторски текст посланика Народне странке Синише Ковачевића за лист "Данас":
Поштоване грађанке и грађани Београда и Србије,
Хвала Вам што се у оволиком броју, са оваквом енергијом и жељом да Србију коначно уредимо по мери њеног човека, долазите на ове протесте.
Што сте понели решеност, чврстину воље и снагу одлуке да овај пут идемо до краја. До демократије. До слободе.
Уморили смо се од неслободе, од медијских окова које носимо, телевизијских букагија, од владавине једног, по свему погрешног човека, посустали од његових сатрапа и улизица, од претњи, примитивизма, бахатости, лопова и убица, одсуства идеје да злочин мора имати и казну, од њихове кумовске, рођачке, страначке недодирљивости…
Жељни смо пристојности, лепих и мирних речи, доброте, осмеха, честитости, знања, досадног живота, песме, театра, празних историјских читанки…
Жељни да децу не виђамо преко Скајпа, да нам унуци не говоре језике које не разумемо, жељни родитељских загрљаја, уморни од одлазака и испраћаја, жељни толеранције, слуха за туђу мисао…
Отели су нам све. Реке, руде, земљу, шуме, достојанство, обукли нас у пелене, док они огрезли у моћи и новцу, неспремни за било какво морално искушење, са ролексима који су им срасли са рукама, са шакама пуних силикона, у својим мерцедесима, мајбасима, мекларенима, живе живот из властитих бајки.
Напокон смо и схватили и рекли да је доста.
Показали смо им да нас је више, да смо бољи, да наше дипломе нису куповане, докторати преписивани, да нам књиге на полицама не служе за украс, да смо многе прочитали а неке и написали, да знамо за разлику од њих да ожалимо невину децу, да ту страшну античку жртву претворимо у крик тишине и залог за будућност, за сву ону децу која су овај пут мала више среће… Да им оставимо онакву државу какву заслужују јер им то дугујемо.
Србија никад више не би смела да буде заробљена и засужњена од недостојних људи, једног недостојног човека и његових подрепаша, ма ко то био. Истрајмо. До коначне победе, кад ћемо мирно, честито и по закону, наплаћивати све цехове. Први пут у политичкој историји модерне Србије. Поновићу. Мирно, сталожено, без адреналина, револуционарне или брзе правде, наплатити све цехове.
И даље ћу са поносом бити један од вас. Ако сада одустанемо, поклекнемо, посрнемо, вратимо се у каљугу, бојим се да ћемо јарам неслободе носити заувек. Сваки корак или минут проведен на трговима и београдским улицама, рачунајте као корак ближе достојанству, као једног путника на аеродрому мање, као једну слободну реч и мисао више.
Морамо вратити стид у политику, у медије, у цркву, у пословање, у мисли и поступке, у Парламент, део небеског свода ослања се на стид, бољи део човечанства никао је из стида. Морамо се стидети. Седети у Скупштини као у цркви, говорити као у академији наука, како каже Скерлић.
Позориште је неколико стотина метара даље. Оно има право на лаж, на импровизацију, на буку и бес, глумац и писац имају право на псовку, премијерка то право нема. Она га узурпира јер не уме и не зна боље, ток њених мисли иде само ка том исходишту у коме је увреда, неистина, политички фалсификат, неконтролисани афект и псовка. И све то уз стајаће овације њених посланика и, о темпора о морес, њених министарки. Као да се труде да нас сваки пут на улицама буде све више и више.
Морамо поново учити да се срећа множи а туга дели. Да нам се више никад не догоди нешто попут овога што нас је извело на тргове, да нам се не догоди да у одсуству емпатије нико од државних службеника, министара, председника, не оде ни на једну од свих тих сахрана које су за све те породице и крај постојања целог човечанства, али се има снаге за имбецилне, широко осмехнуте селфије у данима туге, ништа мање скандалозне мултиплификативе тих истих фотографије, има се снаге да се са партнерком, у дубокој црнини оде на сахрану Елизабете Друге, која узгред има више година него сва страдала деца из „Рибникара“ заједно.
Зато што сујета није дозволила да се уместо 4.000 километара, колико има до Лондона и назад, пређе од Владе или Председништва до школе, до које има тек пар стотина метара. Зато јер би, забога, можда би та бела ружа и једна свећа на ватру, неколико реченица у Књизи жалости изменили много тога. Наравно да је сада оштрица свих напада уперена ка оном делу Србије који још није изгубио душу. Ми смо насилници и кривци. Можда то и јесте најтежи облик несреће, кад си поред тога што си жртва, натеран да на себе преузмеш изглед и улогу кривца.
Сад сазнајемо да је најмудрији и најплеменитији од свих ипак био у школи, кришом, без камера, уписао се у књигу суза, скромно и без помпе, једнако тако, двадесет дана након масакра обишао и породице унесрећених у Дубони и Орашју, опет без медијске помпе и пратње, скроман и тих, каквим га је Бог дао, тајно је власник свих лелека у Србији упалио свећу и у цркви, а онда су га силом одвукли на РТС да о томе говори и наравно, њему је увек најтеже, преузме на све све сузе и непребол. Не би он, али Бујошевић је инсистирао.
Добро је. Да нас подсети зашто смо на трговима, да тишина мора бити наш амблем туге, али и опомене… Увек се пред олују све утиша и стане. Чак ни лишће не трепери. Дај Боже, поновићу, дај Боже да та салаука изостане. Јер ако је буде, памтиће се. А није добро да је буде. Ни за кога није добро.
Не тражимо ништа што нам не припада, ништа што други већ немају.
Имамо право на истину. Одвикли смо се од тога да живимо са њом, натерани да пристајемо на лаж, за коју знамо да је лаж, на торове и уцене, батинаше и црнокапуљаше. То није живот достојан човека.
Не заборавимо зашто смо изашли. Не заборавимо шта нас, поред туге, све спаја. Колико су свети и колико у исто време логични и тако једноставни захтеви које смо поставили. Само треба да нас откључају. Ако ми само будемо кидали ланце, неће ваљати.
Нека наша окупљања буду ненасилна и потпуно тиха. Тако ћемо се даље чути.
Будимо упорни, не протестујемо зато што је поскупело сирће. Поскупеле су и за нас недоступне, а само изабранима доступне неке далеко вредније ствари. Већ у суботу знаћемо… Има ли више њих или нас. Ја знам одговор. Али свеједно, неко је рекао, устани за оно у шта верујеш па макар стајао сам. То што ми бранимо далеко је скупље од њихових вредности. Па да нас је испред Скупштине петоро. А биће нас ипак мало више. Слободномислећих, неплаћених, непоткупљених, неуцењених, добровољних давалаца свог времена и убеђења.
Протести морају бити осмишљенији, храбрији, скромно мислим да нам Газела није ништа скривила ни наудила. Има других места које треба обавити и опколити упозоравајућом тишином.
Нећу то називати победом, али час коначне одлуке је близу. Много ближе него што то они мисле и верују. Они своју љубав деле са један, а ми са неколико хиљада – а то је у љубави много више. Тако је, ма колико да је нелогично. Уосталом, када су ствари везане за љубав биле логичне.
Ова лепа земља припада свима који је воле и сматрају својом, Србија нема никог осим нас.
Видимо се у суботу. Знате и где, а знате и зашто. Срдачно и пријатељски, један од вас који су одлучили да пруже корак ка слободи и заћуте.
Синиша Ковачевић
писац и посланик Народне странке