Објављено на порталу "Данаса".
Недостаје ми скупштина, недостаје ми то да могу да кажем оно што мислим у самој сали – једно је конференција, друго је сала – али мислим да је бојкот ипак донео одређене резултате, каже потпредседница Народне странке Санда Рашковић Ивић за „Данас“.
Народна посланица у Скупштини Србије Санда Рашковић Ивић сматра да је бојкот парламента једино што је „макар мало“ раздрмало Брисел и западњаке да примете да је у Србији параван од демократије, јер ако се народни посланици одлуче на такав корак, то сигурно значи да је скроз догорело.
Док је, као и остали посланици опозиције који су ступили у бојкот, на разне начине ангажована ван сале, оно што се дешава у истој делује јој досадније него иначе – нема реплика, нема никога ко ће посланицима владајуће коалиције да одговара. „Испада као неки солилоквијум, као монолог“, коментарише она.
Разговор са овом посланицом обавили смо, као што је предложила, у њеном стану. Дочекала нас је питањем: „Јесте ли се снашли?“ – очекивано, будући да је крај у којем живи потпуно раскопан, а са обе стране улице постављена је ограда. „Кад хоћу да идем на пијацу, морам да заобилазим улицу целом дужином“, каже.
Санда Рашковић Ивић у политици је већ око две деценије, а она ју је, каже, занимала одувек. Уз оца Јована Рашковића, познатог југословенског академика и оснивача Српске демократске странке у Хрватској, често је слушала дискусије и са другим академицима, попут Матије Бећковића, Добрице Ћосића, Моме Капора и других.
„Без обзира на сву ауторитарност Милошевићевог режима, тада су људи који су припадали опозиционој елити и елити уопште могли да се чују, могли су да разговарају. Сећам се емисија у којима је мој отац наступао са многим другим академицима и професорима са Универзитета, људима који су заиста имали потпуно другачије мишљење од онога што је заступала тадашња власт. Кад то упоредим са овим што је данас, видим драстичну разлику“, истиче она.
„Преломиле“ су је, каже, деведесете године, када је престала само да „прати оца“ и када је упливала у политичке воде на страни српске опозиције.
Најпре је била чланица Демократског центра, да би касније постала и потпредседница и председница Демократске странке Србије у којој је остала до 2016. године.
„Избачена сам из странке 2016. године и то је један куриозитет. Мислим да сам једина у историји која је успела да врати једну странку у парламент, а онда била избачена и то због тога што сам се противила сарадњи са напредњацима на локалном нивоу“, подсећа наша саговорница.
Све време док разговарамо, по стану се шета њена мачка. Тог јутра, пре интервјуа, водила ју је код ветеринара. „Ето, обавила сам своју посланичку дужност за данас“, нашалила се. На два краја собе налазе се полице претрпане књигама. Углавном медицинског штива, али и историјског, уметничког и другог. Међу њима и она из које је припремала докторску тезу – „Модерн Сyнопсис оф Цомпрехенсиве Теџтбоок оф Псyцхиатрy“.
Она је, осим у политици, већ 39 година и лекар у психијатрији. Медицину је завршила 1980. године, а специјализирала је пихијатрију 1986.
„Психијатрију сам заиста одувек желела да учим и да се тиме бавим, јер тако сам научена – да је људска душа диферентиа специфица. Не постоје две исте душе“.
Никада, ни док је боравила Италији као амбасадорка Србије, није желела да напусти своју струку. Интересовала се како раде њихови центри за психијатрију, држала предавања у центрима за ментално здравље, говорила о паралелама њиховог и српског система.
„Моја жеља је да имамо систем сличнији италијанском, односно да сваки кварт има мали центар за ментално здравље. Волела бих да видим психијатријску реформу, психијатрију која излази из болнице, која се отвара према људима. Чак и кад одем у пензију, мислим да ћу стално гурати психијатријску реформу“, истиче она.
И место народног посланика јој је, додаје, изузетно важно. Бојкот парламента није бојкот рада, каже. Редовно чита законе заједно са људима из своје посланичке групе, повремено се састају, а држе и конференције за медије. А што се тиче грађана, с њима разговара и у Скупштини, и на терену.
„Не могу сви људи да дођу у Београд и мени је жао што је Србија једна изборна јединица, јер ми не можемо да знамо све што се дешава у другим градовима“, прича она. Људи се, како каже, углавном жале на тешко материјално стање, на лечење, школовање, посао.
Било би много боље, сматра она, да се направи неки пропорционални систем, тако да посланици заиста одговарају само грађанима и да их бирају само грађани, а не шеф странке по подобности.
„Али морам да кажем да господин Јеремић не изгледа као неко ко би претио људима да неће бити на посланичкој листи ако не буду добри и послушни“, каже Рашковић Ивић.
Посланичка група Нова Србија – Покрет за спас Србије, чија је чланица, броји пет, како каже, разнородних посланика. Ово, додаје, има и добрих и лоших страна.
„Боље је када је већа посланичка група јер можете боље да поделите посао, дајете амандмане, држите конференције, али то има и својих предности, јако лако се договоримо, некад одржимо састанак и телефонима“, каже она.
Приликом наступа у пленарној сали, поверавају јој се теме попут Косова и Метохије, али и здравство, социјална питања, некад и правне теме. „Ми морамо да будемо мултупрактик јер нас је мало“.
Понашање посланика у парламенту, сматра, долази од атмосфере у друштву и понашања кључног човека.
„Када неко ко је шеф државе, а држи све медијске и полуге новца у својим рукама, даје себи за право да се понаша на тај начин, онда сви који су у тој пирамиди ниже желе да га имитирају“, објашњава она.
Приредила новинарка "Данаса" Селена Косорић