Поводом 78 година од савезничког бомбардовања Лесковца, делегација градског одбора Народне странке данас је положила венац испред спомен-чесме и тиме одала почаст невино страдалим жртвама, саопштила је та странка.
Не постоји трагичнији дан ни сат у историји Лесковца, управо од среде 6. септембра 1944. године. Иако до сада није утврђен концизан број погинулих, позната су имена 819 цивила, а историчари тврде да је мучким бомбардовањем настрадало између 1.000 и 3.000 људи од укупно 24.000, колико их Лесковац имао уочи рата.
Да ли је прави разлог бомбардовања што се, по неким дојавама, у граду наводно налазило 15.000 бугарских и око 5.000 немачких војника, односно да би се осујетило повлачење Немаца из Грчке или је бомбардовање од савезника тражио лично Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ за Србију, из неких других разлога, не може се дати једноставан одговор.
Након отварања архива Сједињених Америчких Држава, историчари тврде да постоје документа која говоре, како је југословенски комуниста Коча Поповић планирао бомбардовање Лесковца и других градова јужне Србије, као и то да је са брда Петровац лично посматрао 28 „пријатељских“ бомбардера уз пратњи 20 ловаца како сручују 69 тона тепих бомби.
Разорено је уже градско језгро, чак 1.800 објеката, међу којима су монументална зграда гимназије, железничка станица, најлуксузнији хотел „Костић”, многи јавни објекти, приватне куће и виле лесковачких индустријалаца, трговаца и житеља у ширем центру.
Од тог тренутка град више нема исту осу нити се истим правцем протеже главна улица. То је догађај који је трајно променио лице града.
Уочи Другог светског рата Лесковац је имао:
- 45 већих и мањих предузећа из седам индустријских грана;
- 375 трговачких радњи и 13 гросистичких фирми, од којих су 10 пословале са иностранством;
- 579 регистрованих занатлијских фирми и 200 нерегистрованих занатлија;
- 150 кафана и два солидна хотела;
- потпуну енергетску независност;
- седам новчаних завода (банака);
- финансирање привреде сопственим капиталом и експанзију капитала у земљи и иностранству;
- око 5.000 запослених (277 на 1.000 становника).
Овај ударац Лесковац је скупо платио.
Без посла је остало1.470 људи, а реални друштвени производ је преполовљен.
Највећи грех везан за Лесковац догодио се данима касније, када долазе „другови ослободиоци“.
Оно што је осакатило Лесковац, његову привреду и његову душу била су хапшења и убијања његових предузетника – његовог најважнијег ресурса.
У црквеним књигама стоји следеће: „Тридесетпетог дана док су се Лесковчани спремали да обележе четрдесетодневни помен својим најмилијима, поред силних жртава чији број никада није утврђен, 78 највиђенијих Лесковчана бива на најподмуклији начин убијено у кући доктора Данила, а велики број одведен на стратиште у селима Славник, Лапотинце, Горње и Доње Стошање, код Пољопривредне школе у Лесковцу, где је им судбина запечаћена. Страдали су многи индустријалаци, трговаци, занатлије, професори, општински и срески начелници. Једном речју, убијена је памет града. А уместо њих – дошли су послушници“.
Од овога се Лесковац није опоравио ни дан данас.
Исти образац по којем су они који су потписивали смртне пресуде лесковачким предузетницима долазили у њихове куће и директорске фотеље у фабрикама и даље важи.
Што сте политички подобнији лакше ћете до фотеље. И тако, фотеља све мање, политички подобнијих све више.
Након тога следи дислокација чак 17 привредних комплекса из Лесковца по целој Југославији, зарад такозваног равномерног привредног развоја, тако да је „Мали Манчестер“ остао на сиротињској текстилној индустрији.
У првих осам послератних година из Лесковца су однете:
- Фабрика гуме “МОРАВА” (однета у Ниш, припојена фабрици “Вулкан”),
- Фабрика гуме “РЕКОРД” (пресељена у Београд),
- Фабрика сапуна “ЈАБЛАНИЦА” (однета у Крушевац и уступљена Мерими),
- Фабрика сапуна и козметике “КУКАР” (однета у Крушевац, Нови Сад и Осјек),
- Фабрика стоног уље “ДУБОЧИЦА” (пренета у Урошевац),
- Фабрика текстила “ГЛИГОРИЈЕ ПЕТРОВИЋ и комп”, касније “Коста Стаменковић” (раскомадана и пренета у Пирот, Подгорицу, Прокупље, Вишеград, Пожаревац, Земун, Београд и Тетово),
- Фабрика кудељних и памучних производа “КОСТА ИЛИЋ И СИНОВИ” (Пренета у Бачку Паланку и Оџаке),
- Фабрика вунених тканина Лазе Теокаревића (пренета “Вартексу” – Вараждин и “Белишћу” из истоименог града),
- Фабрика вунених тканина Јовановића и Поповића (раскомадана и однета незнано куда),
- Штампарско предузеће “ПОКРЕТ”, касније “НАПРЕДАК” (пренето у Врање, Владичин Хан и Београд),
- Графички завод “СОКО” (најмодернија штампарија од Београда до Ђевђелије, пренета у Београд за потребе “Борбе” и “Политике”),
- Штампарско предузеће “МЛАДИ ПОКРЕТ” (пренето незнано куда),
- Штампарско предузеће “ЖИКА ОБРЕНОВИЋ” (пренето незнано куда),
- Металско предузеће “МОНТАФОН” (пренето у Београд),
- Грађевинско предузеће “ТРУДБЕНИК” (предато Нишу),
- Секција за изградњу и одржавање путева у Лесковцу (пресељена у Врање),
- Градска електрична централа (раскомадана и пренета у Никшић).
Циљ изношења ове истине је да схватимо све наше грешке и све наше поразе и да из њих научимо да се боримо и побеђујемо, да вратимо изгубљено самопоуздање и достојанство, да волимо и заштитимо своје породице, раднике, свој посао, свој град и своје село и да поновно, поновно изговарамо да смо Лесковчани.
Градски одбор Народне странке Лесковац