Народна странка

Дијана Вукомановић за „Данас“: Вучић наменио Ани Брнабић да парафира споразум о КиМ

Дијана Вукомановић за „Данас“: Вучић наменио Ани Брнабић да парафира споразум о КиМ

Посланици Народне странке затражили су ових дана од председнице Скупштине Србије Маје Гојковић хитно заказивање посебне седнице парламента посвећене техничким и политичким преговорима између Београда и Приштине у Бриселу. Предложили смо и да седници присуствују Ана Брнабић, Ивица Дачић и Марко Ђурић. Одговор још нисмо добили и јасно је да ће председница сазвати седницу о Косову само ако јој то нареди Александар Вучић лично. Једина седница Скупштине са темом Косова одржана је априла 2013. године, након парафирања Бриселског споразума – каже у разговору за "Данас" Дијана Вукомановић, посланица и чланица Председништва Народне странке.

Очекујете ли да ћете на тој седници добити конкретан одговор на питање ко је овластио председника Вучића да у име Србије преговара о судбини КиМ?

Вучићев одговор је увек популистички – он тврди да су га овластили грађани његовом убедљивом победом на изборима. Ми с пуним правом прозивамо Вучића да обнародује своју преговарачку платформу, а не да из приштинских и иностраних медија нагађамо с ким и о чему све он то у име Србије преговара. Најава промене формата бриселског дијалога, тачније динамике - убрзања процеса преговора тзв. шатл дипломатијом за коју би био задужен човек од поверења великих сила, ко год да то буде, Ангелина Ајнхорст, Јан Хакер, или неко други, ипак не мења крајњу консеквенцу ових преговора – очекивање да ће Београд потписати правно-обавезујући споразум са Приштином.

Верујете ли да ће председник Србије ставити свој потпис на споразум?

Мислим да је могућа претпоставка да је Вучић наменио Ани Брнабић улогу особе која ће да парафира будући правно-обавезујући споразум између Београда и Приштине, на начин на који је то учинио 2013. године Ивица Дачић. Онај ко стави свој параф на тај споразум мора да буде свестан да тиме уноси столицу за Косово у УН. Уколико Вучић избегне да стави свој потпис и делегира неког другог, он ће добити одступницу и прилику да попут македонског председника Иванова одбије да потпише указ о ратификацији споразума о Косову, ако процени да тиме губи власт у Србији. Вучић може да упути споразум и на Уставни суд, како су то учинили косовски Албанци са Бриселским споразумом поводом статуса Заједнице српских општина. Он има доста широк маневарски простор за коначну одлуку коју настоји да пролонгира, али време му цури кроз прсте као песак, и зато даје контрадикторне изјаве и повлачи конфузне потезе. С друге стране, опозиција је сложна у томе да не подржава Вучића ни у једном сегменту његовог наводно историјског подухвата „коначног решавања“ питања Косова.

 

Бабе и жабе или крокодили

И док опозицији смета уједињавање баба и жаба, власт је у исти кош стрпала бабе и жабе, монархисте и републиканце, комунисте, левичаре и десничаре?

Ова наша устајала политичка бара у Србији препуна је не баба и жаба, већ крокодила који су на власти, веома опасних и прождрљивих. Њихови предаторски апетити су незајажљиви, и сада већ и Европска унија констатују да је у Србији „заробљена држава“. У праву је Вук Јеремић када каже да је дошло до срастања државе и криминала. Зато је логично да ће се против таквих удружити и неудруживи, људи са различитих полова опозиционе сцене, било да је реч о политичким партијама слева или здесна, проевропских или оних који су против. Сви смо на заједничком задатку лова на крокодиле.

 

Може ли расписивање референдума о КиМ бити један вид маневарског потеза и да ли би паралелно са референдумом могли бити расписани и парламентарни избори?

Не верујем у такав паралелни исход – исувише је компликован и ризичан по Вучићев опстанак на власти. Вучић је у закашњењу око референдума, јер није успео да опосли први део припремног посла. Венецијанска комисија је одбила нацрт уставних амандмана, и касно је, ако је Вучић уопште и намеравао да косовску преамбулу упакује у некакав шири подухват мењања Устава, за шта би му свакако био неопходан референдум. Премда на први поглед референдум изгледа као лак задатак за Вучића, али обрни–окрени, његова судбина је да покуша да сам разреши питање Косова. Он је егоцентрик и фаталиста по политичкој природи и заиста ће то покушати. Хвали се како врло добро познаје наш народ, а себе перципира као националног хероја, и раздире га тај осећај кривице – синдром Вука Бранковића.

Бриселски преговори су настављени, упркос обећањима да их неће бити док се не пронађу убице Оливера Ивановића?

Испоставило се да убиство Ивановића није био случај-окидач за покретање масовне рекације  грађана, премда се десило усред предизборне кампање. То сведочи о степену страха који је завладао у Србији - ћутање грађана и ућуткивање политичара је индикативно. Индикативно је да су и званична Приштина и Београд уједињени у игнорисању овог злочина. Преговори у Бриселу се очигледно настављају – по сваку цену. Вучић има задату мапу пута до испуњења обећања које је дао моћним земљама Запада, пре свега Немачкој и Америци, које подржавају његову аутократију коју представљају и толеришу као стабилократију.

Како се догодило да је парламент као највише законодавно тело потпуно заобиђен и у унутрашњем дијалогу о Косову?

Вучићев режим свесно минимизира и исмејава углед и утицај парламента помоћу своје већинске гласачке машинерије у парламенту, као и преко прорежимских медија. Парламент губи и контролну и законодавну улогу, то је очигледно. Гротескне су сцене када посланици СНС-а устају да поздраве чланове Владе, или Вучића лично, френетичним аплаузима у парламенту. Ово није ни парламентарни, ни канцеларски, ни председнички систем – ово је Вучићева аутократија, негација демократије.

Тврдите да је опозицији у парламенту остављено мало простора за рад. Имају ли онда смисла предлози да је најбоље за опозицију да напусти парламент?

Да је бојкот и напуштање парламента добра идеја, на власти би сада већ биле и албанска и црногорска опозиција, које су то учиниле, али нису успеле да уздрмају недемократску власт. Ово је 21. век – методе борбе опозиције за демократију и слободу се воде на неким другим пољима, а не само на улици, у масовним протестима, поготово не у условима свеопште економске и социјалне кризе и апатије људи. Ми у парламенту посматрамо како посланици СНС-а панично реагују чим виде да ми из различитих опозиционих странака једни друге подржавамо и да заједно критикујемо власт на истим темама и питањима. Вучићев режим се боји удруживања опозиције.    

Зашто се онда опозиција не уједини у парламенту, бар око неких кључних питања?

Било је таквих манифестација удруживања опозиције, али мислим да није добро да инсистирамо да сви који нису на власти формирају уједињену опозицију, по сваку цену. Битно је да већина оних које грађани препознају као најоштрије, бескомпромисне критичаре и борце против Вучићевог режима, као озбиљне људе који јесу у стању да почисте овај неред и анархију који ће остати након пада Вучића с власти, буду у истој борбеној формацији, да се тако изразим. Сви ми се боримо, свако на свој начин. Битно је да међу опозицијом нема издајника, дезертера.

Ипак, удруживање око Савеза за Србију тече споро?

Процес удруживања опозиције у Савез за Србију реалан је и одржив на дужи рок. Ми из Народне странке и Вук Јеремић лично смо дали иницијални допринос овом пројекту удруживања опозиције и дајемо огроман организациони допринос стварању опозиционог савеза и на републичком и на локалном нивоу широм Србије. Већ су избори на нивоу Београда показали да је тај пут исправан, и да има респектабилну подршку грађана.

Новинарка "Данаса" Мирјана Р. Миленковић