Почела је примена Закона о управљању привредним друштвима која су у власништву Републике Србије, који је усвојен прошле године уз свесрдну подршку, многи би рекли и условљавање, Међународног монетарног фонда (ММФ).

Неколико месеци пре тога, Влада је усвојила Акциони план за спровођење Стратегије државног власништва и управљања привредним субјектима у власништву Републике Србије у којем стоји да “до последњег квартала 2025. године неће бити више јавних предузећа која нису корпоративизована“, односно да ће њихов број бити нула. То значи да ће о делатностима од јавног интереса бринути корпорације што је својеврстан оксиморон.

Формално-правно, ефекат овог закона ће бити промена правне форме јавних предузећа у АД или ДОО. Суштински, ради о скривеној приватизацији или распарчавању пре коначне продаје тих предузећа.

ЈП нису могла бити приватизована јер су обављала делатност од јавног интереса, док променом правне форме та препрека престаје. Углавном се ради о тржишним или чак природним монополима (Пошта Србије, Србијашуме, Србијагас, Југоимпорт СДПР, Службени гласник, јавна предузећа која управљају националним парковима у Србији...), а од државних монопола опаснији могу бити су само приватни, поготово страни монополи.

Из Владе тврде да је сврха овог Закона ефикасније управљање досадашњих ЈП да неће бити њихове продаје јер ће држава остати 100 одсто власник акција.

Ако је намера добра, шта их је раније спречавало да са истим послодавцем и власничком структуром послују ефикасно и шта је гаранција да ће сада бити другачије? Или, шта је гаранција да неће бити продате. Шта се може очекивати можемо видети на примеру ЕПС, који је трансформисан у АД и пре овог закона и где је једна једина особа има неограничену моћ (сада министарка енергетике) која је и председник или једини члан скупштине, која поставља и смењује и менаџмент и НО без икаквог ограничења и контроле по систему “коза чува купус”.

Борислав Боровић
Потпредседник Народне странке