„Јер ево, настаде нам данас божанствена и свехвална успомена благочастивих и христољубивих царева који су засијали у отачеству своме, тј. у српској земљи…”
Данило II Архиепископ Српски о Немањићима,
у почетку свог дела „Житија краљева и архиепископа српских“
Културно наслеђе као наш мач бранитељ
„Вечити“ проблем националног и културног идентитета нашег народа, посебно се актуелизује у кризним периодима историје, када значајне животне околности и различите „појаве“ трансформишу средства и методе друштвеног самоопредељења и животних избора људи. Данас се наш народ сусреће са „духовним недостацима“, акумулирани дугим и дубоким деловањем скептицизма, неверства, духовног разочарања, које је стекло: карактер епохалне кризе класичних вредности, вредносне оријентације личности и нестабилност идентитета друштвених актера.
Да бисмо ово боље разумели, вратимо се у далеку прошлост, на почетак стварања и развоја нашег националног и културног идентитета, у XII век, у светородно доба Немањића, у благотворно доба краљева и архиепископа српских. Главну снагу, бранитељство и покретач, средњовековни владари давали су на изградњи културолошке конструкције која је чврсто темељена на многобројним црквама велелепних манастира, на језику и писму и на традицији који истрајавају вековима кроз многобројно материјално и нематеријално културно наслеђе. Културно наслеђе нашег народа, кроз векове је уграђено у веће историјске и друштвене стварности које су укључивале рат, принудна пресељења, редуковање државних граница, ропство, геноцид.
Код нас данас не постоји довољна тенденција за трагањем и његовањем базе вредности материјалног и нематеријалног културног наслеђа, њеног очувања и поновног преноса од стране младих нараштаја путем различитих савремених доступних социјалних институција. Стога се данас нажалост сусрећемо свакодневно са питањима очувања националне културе и националног идентитета и традиције на савременом глобализованом простору и она су акутнија него икада раније.
Запитајмо се само како је могуће да хиљаде квадратних метара фресака, као део нашег насушног културног блага, настале и пре доба да Винчија и Микеланђела, попут фресака из Грачанице, Дечана, Богородице Љевишке, Пећке Патријаршије, које су део нашег главног субјекта културе, створен кроз јединствен духовни систем вредности и данас недовољно обасјавају културну мапу Европе и света.
Јасно је да је сфера културе од самог стварања на нашем тлу најразличитија и духовно најслободнија, јер као и сваки човек, разликује се од предмета других култура, одређена је кроз сопствену посебност и оригиналност и има отпор према социокултурним променама. Међутим заштита и очување културног наслеђа у директној је кохезији са политичком идентификацијом и утицајем финансијских фактора и капацитета.
Културно наслеђе ни у ком случају није неутрална категорија самодефиниције, то је концепт који може промовисати самоспознају, олакшати комуникацију и учење и водити управљање садашњом културом и њеном историјском прошлошћу. Али то може бити и средство за угњетавање. Из тог разлога културно наслеђе има нелагодно место у позиву универзалних људских права и заслужује непрестано испитивање као хитан савремени проблем. Дакле, иако културно наслеђе може да се уједини, оно може и да се подели. Ова оспоравања, када су нерешена, могу довести до нетрпељивости између етничких мањина и доминантних већина које врше стагнацију на право на дефинисање и управљање културним наслеђем.
Једино свест о неговању традиционалних културолошких вредности, може пружити могућност нашем народу да формира адекватну стратегију, да одговори на све негативне изазове глобализације али и да истовремено буде укључено у светске интеграционе процесе и утиче на њих у смислу сопствених националних интереса. Ово се односи и на промотивне мере и активности којима се жели постићи боља информисаност али и нова сазнања, у која се не убрајају само знања о појединим културним материјалним и нематеријалним добрима, него и знања о њиховој друштвеној корисности као и могућностима њиховог коришћења у развоју локалне и шире заједнице.
По светским начелима, у данашњици, улагање у одрживи развој културне баштине не разликује се од било којег другог инвестицијског процеса, а с обзиром на вредност у очувању културног идентитета, улагање у ресурс културне баштине није дефицитаран. Улагање у одрживе системе управљања културом такође може помоћи у успостављању нових путева за развој, стога наш народ треба да се стратешки држи циља за очување, заштиту и економску употребу културног наслеђа наше земље кроз културни туризам и културну и креативну индустрију.
Нација, култура и друштво врше огроман утицај на сваки наш живот, структуришући наше вредности, обликујући наш поглед на свет и обликујући наше одговоре на искуства. Због тога културолошке вредности у савременим условима не смеју да изгубе значај важног духовног фактора социјалне стабилности и сигурности нашег интегритета и духовне основе за очување културе које одређују моралне, политичке, научне, технолошке и еколошке приоритете развоја нашег народа.
Средиште или језгро нашег културног идентитета слика је сопства и наше вишевековне културе испреплетене у укупном поимању стварности појединца. Ова слика, мешавина је интернализованих улога, правила и норми и функционише као савршени механизам координације у личним и међуљудским ситуацијама. С тога, човек се не може држати одвојено од неког облика културног утицаја. Нико није слободан од културе.
Мирјана Југовић
чланица Одбора Народне странке за културу