Народна странка

Костић: Право на право

Костић: Право на право

Преузето са портала „Јужне вести“.

 

Дневни лист Данас је у недељу, 3. децембра 2021. године, објавио вест да је Дому здравља у Нишу упућен налог на основу којег запослени треба да се изјасне да ли су за то да приме вакцину против Ковида 19.

Директор Дома здравља Милорад Јеркан је казао да се изјашњавање запослених спроводи на основу Стручно-методолошког упутства за спровођење ванредне препоручене имунизације против ковида 19 који је урадио Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“. Упутство „препоручује давање писане сагласности, како би се планирао број вакцина које ће бити распоређене здравственим установама.

Писана сагласност није обавезујућа - реч је, дакле, само о процени броја вакцина која се предвиђа за установу. За оне који не желе да се вакцинишу сигурно неће бити никаквих консеквенци - закључује директор Јеркан.

И тачка што се њега тиче. Што се мене тиче, а верујем и многих који ће се можда сложити, уместо тачке следи огроман знак питања. Заправо више њих.

Нека од њих се могу прочитати и у добронамерним и конструктивним коментарима на вест.

Оно које доминира јесте свакако то, какав нам пример онда дају здравствени радници који одбијају да приме вакцине које су препоручила или одобрила тела попут Светске здравствене организације тј. Агенције за лекове Србије?! Да подсетим, то су (поред осталих) институције чијих се правила, процена и предвиђања дисциплиновано придржавамо свих ових месеци.

Незапамћена пандемија која је паралисала читаво човечанство, где се већина нас добровољно одрекла својих слобода зарад очувања здравља светске популације, где људи више не могу ни да се крећу слободно и без маски, где је толико послова и радних места на ивици одрживости… Да не набрајам, сви смо овде са планете Земље и јасно нам је шта се све дешава (или баш и није – што је гора опција). Јер управо је недостатак одговора на многа питања и изостанак отворене, конструктивне, пре свега стручне расправе, оно што највише забрињава мислеће људе данашњег Westworld. Eastworld на тако нешто није ни навикао, ниту му и смета. Зато се у западним земљама на суспендовање личних слобода, које често зна да значи и њихов каснији потпуни губитак, гледа са изразитим негодовањем. Због тога се и дешавају бројни протести грађана у земљама попут Немачке, Француске, замислите, чак и Канаде.

Здравствени радници су опет, свуда у свету, сагласно и без икаквих дилема проглашени херојима ове пандемије. Они су увек један од стубова сваке државе. И без да им се каже, свесни свих обавеза и одговорности које њихов посао носи. Због тога сада највише и чуди овакав обрт. Нико их није много питао нити уважавао њихова ’’права’’ кад су морали да издрже прве налете опаког и чудног вируса. Можда је овај тренутак сада и важнији, јер се за разлику од почетка, који је био неизвестан у сваком смислу, сада ипак назире некакав излаз и крај овог злоћудног периода светске модерне.

Вакцина нам је дуго најављивана као једини могући излаз и спас. Многи други лекови нису у томе успели а неки су чак, попут хидроксихлорокина, стављени изненада на црну листу СЗО као опасни иако их је до тог тренутка користило бар две милијарде људи. Здравствени радници су нам говорили, ми смо их слушали. Зашто да тако не буде и на даље?! У чијем је то интересу?

Питања још. Али не мозга без. Здравствена заштита је законом дефинисана као организована и свеобухватна делатност друштва чији је основни циљ очување здравља грађана, због којег и Имунизација, као посебна мера превенције заразних болести и део друштвене бриге за здравље, треба да представља општи интерес једне заједнице. Обавезност имунизација има дугу традицију и захваљујући њима, искорењене су многе болести данашњице.

Свима је ово ваљда познато јер је много пута понављано. Вероватно са неким одређеним разлогом.
Како онда објаснити сву чудноватост овог, више него забрињавајућег парадокса, где се непримереним и неправовременим позивањем на некакву ’’слободу избора’’ здравствених радника, заправо легализује једна савремена имунолошка јерес и ствара плодно тле за бујање одавно презреног и осуђеног ’’антиваксеризма’’ у зони у којој би то свакако морало бити осуђено, ако не и забрањено?! Жао ми је ако ће се неко овим запажањем осетити погођено, али бар то тако изгледа нама са ове стране, где не постоји довољно медицинског знања и извора правих, можда боље рећи правоверних, сазнања.

Парадоксалност ове испровоциране реалности се наставља немогућношћу преношења истог таквог (ваљда истог?!) права на избор родитеља који се проглашавају одговорним за занемаривање сопствене деце уколико не желе да их вакцинушу и поштују календар обавезне имунизације, Мени, као лаику, који је све то уредно својевремено испоштовао, све ово буди у најмању руку нелагодност и забринутост.

На страну сада што смо готово сви огуглали на двоструке аршине који се вишедеценијски примењују код повлашћених касти српког хординског друштва. Чак смо смислили и народну ’’мудрост’’ којом оправдавамо корупцију и безакоње, где ’’ко је под крушком – тај и једе крушке’’. У наставку, за оне који ’’нису одавЛе’’ – за вас који нисте близу извора моћи коју пружа вођа хорде, за вас нема крушке - само глогињке.

Ипак, када је реч о самој одрживости наших живота, личног и здравља наших ближњих, на крају и читавог друштва, тада би ипак морали урадити све што је у нашим моћима да некако сузбијемо или бар ограничимо ефикасност те разарајуће пословице. Заиста је недопустиво да се по питању елементарних услова за један људски живот, држава и њен бирократски апарат, иначе прескупо плаћан од свих нас, понаша тако немарно и неодговорно.

Опростите, али селективни протекционизам, на шта мени ово личи, као наш одговор на тренутно есенцијални глобални проблем, недопустив је, јер смо се сви већ толико тога одрекли и трпимо зарад постизања једног вишег добра, здравља човечанства. Уколико у таквој ситуацији, у центру борбе против ове незапамћене пошасти (каквом смо је помоћу медија упознали), постоји било каква толеранција према рушењу јединственог фронта у борби са тим фантомским непријатељем, фронт ће пући и сви наши досадашњи напори и одрицања ће бити узалудни.

Када то кажем, не мислим само на огромна финансијска средства која су дата за изградњу „свемирских бродова“ (да не буде забуне, мислим на наше ковид болнице), набавку медицинских средстава и помагала, сада и вакцина, са којима смо, ’’попут оружја у руци кренули у одлучну контраофанзиву’’, како је сликовито описао др Кон, стручњак који је своје респектабилно искуство у набавци истих (вакцина, не оружја заиста) већ доказао.

Уколико дакле тај фронт пукне, а пући ће уколико нам стубови система не дају адекватан пример поштовања закона (нема лошег закона, само строгог), пример поверења у одлуке надлежних институција (нема лоших институција, само неодговорних, корумпираних и нестручних чиновника) на крају и пример солидарности наше ’’ковид елите’’(покупио назив негде на нету) са остатком приземљеног (некада небеског) народа – неће бити добро. Ионако нам је поверење у институције система већ било никад мање а поверење у струку, њено знање и добронамерност, никад ниже.

Сваки добар пример је данас више него спасоносан, свака права информација, више него злата вредна. Можете слуђивати људе неко време, држати их страху и мало дуже, али не предуго. А ово заиста, заиста већ предуго траје.
Вакцинишите се зато, молим вас, по реду и редоследу који нам је задат. Са пуно поверења у струку која нас је довде довела и без наводног ’’права на избор’’, јер то право нисмо ни имали откако је завладао пандемијски страх код становника планете Земље.

Уколико ипак, то исконско, некадашње, људско право и данас постоји, онда га нека свим Земљанима. Без медијских прогона, осуђивања и међусобног дељења на нас паметне и њих глупе. Јер Право је право, само ако важи за све.

 

Љубомир Костић,
члан повереништва Народне странке Ниш