„Шта се десило? У што се претворило наше јунаштво? У стидно презање пред совиним хуком, пред јачим гласом, пред непостојећом кривицом. Не вреди тако живети. У зубима сам сабљу носио пливајући преко реке, у тршћаку на трбуху пузао ослушкујући дисање непријатеља, на пушку налетао не заустављајући се, а сад се плашим пљеснивог сејмена. Авај, туго голема, нешто се десило са нама, нешто се грдно десило са нама, смањили смо се а нисмо то ни приметили. Кад смо се то изгубили, кад смо то допустили?“
Селимовић                                       

 

На читавој територији Косова и Метохије, од земљорадничких задруга, преко градских тргова па све до философског амфитеатра, ћутање, или боље речено немост, овде је слика психичког стања. Неко је негде написао да је ћутање конформистичка издаја другог човека.

Патња српског народа на Косову и Метохији траје вековима уназад, међутим, у другој деценији 21. века патња је задобила застрашујуће, рекло би се, апокалиптичне размере. Подлегли страху и купљени повластицама, гоњени жељом да преживимо, пренебрегнули смо чињеницу да тако морално сносимо кривицу сви.

Претварање је постало наша друга природа. Ми смо, хтели то или не, припадници српског друштва у време када страх шири режим који се назива српским, и који полаже право да легитимно представља Србију јер је државна моћ у његовим рукама, и јер није наишао на озбиљан отпор све до данас.

Режим и његови саучесници, оних пар стотина несрећника, стоје с оне стране моралне кривице зато што нису способни за осећај моралне кривице. Неспособни су за покајање и промену.

Свака велика и племенита мисао овде је странац и патник. Патња српског народа на Косову и Метохији задобила је егзистенцијални карактер, основну садржину и смисао готово сваког Србина на Косову.

Усамљени, заробљени сновиђењима и нагонима, изгубљени у времену и простору, немоћни смо да осветлимо хаос збивања. Сићушни смо и беспомоћни, бачени. У сукобу са средином, странци смо у сопственој авлији, жудимо за недостижним – срећом.

Кажу да је ћутање императив мудрог живота и поузданог опстанка. Кажу још и да је ћутање тешко само онима који не мисле. У овом невремену историје, на својим вековним огњиштима, ћутање се нуди као архимедовска тачка ослонца сваког појединца. Међутим, ћутање је гласник промене, наговештај трагедије која је неизбежна, предсказање зла које долази. Када ћутање постане јаче од говора а тишина прерасте у дубински вапај бића зло које се надвило над сваким пристојним и цивилизованим човеком само од себе ће нестати у ништавило одакле је и потекло. Међутим, ћутање неретко није немост, већ сасвим супротно, да би неко могао да ћути, он баш мора имати шта да каже.

Српски народ на Косову и Метохији је подељен, завађен, обесправљен, осиромашен, посвађан, оклеветан и прокажен. Заведен, обманут, насамарен, покраден, понижен, ojaђен, расељен, поцепан, очајан, поскитао, умањен и потцењен… Међутим, и такви какви смо решени смо да останемо на својим вековним огњиштима и спремни да могућим учинимо и оно што многима изгледа немогуће. Родићемо се из своје смрти, упркос несрећи коју данас подносимо.

Међутим, можда је најпаметније да све ово оћутим?

Сведоци смо стварања култа личности која постаје фактор раздора и слабљења српског народа. Сада је више него јасно да су пред нама а са њим на челу нове несреће и поделе.

Међутим, можда је најпаметније да све ово оћутим?

На све стране царује непотизам, безвлашће, лаж и хаос. 

Међутим, можда је најпаметније да све ово оћутим?

Слободан Селенић је још 1985. године вешто описао кризу тадашњег југословенског друштва. Данас, након више од три деценије речи јунака Стевана Медаковића не остављају равнодушним. Косово је постало место у коме ниједан човек ниједан стари ни нови друштвени слој није на свом месту. Људи који ни своје име не умеју ваљано да потпишу дижу вишеспратне палате, гомила се капитал и имања за које нико не зна одговор, како? Необразовани и неспособни отимају место ученима и кадрима, а читаво друштво подељено је партијским, племенским, кумовским и родбинским везама.

 

“Поставља се питање да ли ће се то биће, коме припада будућност, као и раније, називати човеком. Ми присуствујемо процесу дехуманизације у свим областима културе и друштвеног живота. И пре свега се дехуманизује морална свест. Човек не само да није највиша вредност, он више није никаква вредност.”
Берђајев

 

Личност од које се данас прави култ добро зна да је стање на Косову и Метохији данас драматичније него икада. Међутим, нови спаситељ сада ретко долази на Косово и још ређе говори о Косову.

Међутим, можда је најпаметније да све ово оћутим?

После свега реченог није тешко закључити ко је издао Србију и српски народ на Косову.

„Господар живота и смрти“ окружио се људима превртљивог морала и слабог карактера, полтронима сваке врсте, скоројевићима и полусветом, посебно на Косову и Метохији. Нова се политика не може градити са старим људима јер „не сипа се ново вино у мехове старе“.

Међутим, можда је најпаметније да све ово оћутим?!

 

Жарко Ристић,
повереник Извршног одбора Народне странке за Косово и Метохију