Нити ће народу бити боље ако се власт неумерено и без аргумената хвали привредним успесима нити ће му бити горе од неаргументованих критика опозиције. То важи и када се ради о економским перспективама земље у будућности.
Народна странка има чврст став да се самохвалоспеви власти или критике опозиције морају заснивати на објективним анализама које имају упориште у егзактним показатељима, како тренутног стања тако и економске перспективе Србије. Све остало је политикантсво од којег нико у држави неће имати користи.
Један од сегмената ове оцене је и значај субвенционисаних страних директних инвестиција (СДИ). Бар 15 година, СДИ су одлучујући модел развојне политике Србије, а последњу деценију добијају невероватно убрзање и крајње је време да се донесу објективни закључци - да ли и даље истрајавати на овом моделу или учинити заокрет и напустити овај модел.
За актуелну Владу Србије, користи од субвенционисаних СДИ су неупитне и читав модел економског развоја се заснива на њима, уз изградњу инфраструктуре финансирану из иностраних дугова. Али да се задржимо на СДИ подржаним државним субвенцијама.
Аргументи за форсирање овог модела су многобројни и невероватно креативни.
Упорно се понавља како су страни инвеститори дошли у Србију због Србије, њених људи, пријатељства, трансфера знања и вештина.
Председник Србије Александар Вучић је чак најавио додељивање ордена турском инвеститору који је "ускочио" уместо „Геокса“. Ово ваљда није потребно ни коментарисати. Даље се тврди да СДИ доносе технолошки напредак стварањем позитивног ефекта на будућу производње у Србији, али такав пример се још није појавио нити ће се појавити када је реч о СДИ.
Тврди се и да СДИ позитивно утичу на национално тржиште јачањем конкуренције. Ово може да изјави само потпуни лаик који не зна да су стране компаније у Србији део мреже монопола и да скоро све сировине или делове увозе из иностранства. На тај начин се директно елиминишу домаћи добављачи без икаквог позитивног ефекта на домаћу економију.
Следећа фраза је да СДИ позитивно утичу на стопу незапослености. Стање у Србији показује да су такво запошљавање, примања и нарочито права запослених слични положају веслача-робова на галијама - сигуран посао за храну и смештај, али са могућношћу да вас баце у море, ако се појаве снажнији веслачи који мање једу.
Побољшавање платног биланса као следећи аргумент је тек бесмислен и нетачан, јер показује супротан ефекат ако се посматра анализа ефеката уноса и одласка капитала у и из земље, посебно на средњи рок. У овај показатељ требало би рачунати и трошкове санирања еколошке штете које праве многи страни инвеститори.
И на крају, чисто политичка мантра да СДИ долазе у Србију због способности и угледа политичара на власти и стабилног економског амбијента. Ипак, ако крене „по злу” па инвеститори напусте Србију, то се не дешава због "савршене владе", него због кривице радника, њиховог менталитета и навика који су толико удаљени од радне етике, рецимо, немачких или данских радника.
Дакле, у случају субвенционисаних СДИ, није реч о инвеститорској иновативности у тражењу нових тржишта са стабилним економским системом и са гаранцијама цењених влада које гарантују ту стабилност. То је буквално најобичнија потрага за јефтином радном снагом, природним и минералним ресурсима, зачињена обилатом финансијском помоћи и олакшицама локалне владе уз максималну толеранцију непоштовања минималне заштите животне средине.
Интереси субвенционисаних СДИ и државе се не поклапају, напротив, супротстављени су и то није ништа необично. Ако субвенционисаним страним инвеститорима иде добро, тим горе по државу. Ако држава пожели да поправи свој положај у том “партнерству”, инвеститори дижу сидра јер је таква симбиоза неприродна и искључује обострану корист. Што је потпуно супротно положају домаћих инвеститора где је заједнички интерес логичан и природан.
Борислав Боровић
председник Одбора за привреду и финансије Градског одбора Народне странке Београд