Шпекулације да компанија „Геокс“ напушта Врање, а да ће 1.200 запослених завршити на улици, узнемирила је све у граду на југу централне Србије, запослене и њихове породице.
Претходних месец дана компанија није радила, а запослене је са годишњег одмора сачекало обавештење да се услед смањења обима рада упућују на плаћено одсуство до 31. јула 2021. године.
Додатни разлог за бригу је што у продавницима „Геоксове“ обуће дуже време траjу распродаjе а магацини су потпуно испражњени као пред коначно затварање.
Овај пример показује да је тврдоглаво инсистирање на субвенцијама страним компанијама једна од кључних и фаталних грешака економске политике Србије.
Опстанак страних компанија у Србији једино и искључиво зависи од трајања субвенција државе које се финансирају из страних кредита, што није нормално, дугорочно је неодрживо и трајно елиминише конкурентност домаће привреде у гранама у којима се такве субвенције појаве.
Уместо финансирања домаћих компанија у сврху рецимо супституције увоза, аграра или прерађивачке индустрије, финансирамо стране компаније, а уместо нашег буџета, финансирамо буџете страних држава.
Субвенције страним фирмама директно дискриминишу домаће компаније и то је својеврсно убијање домаће привреде са умишљајем.
Како да домаће компаније уопште конкуришу гранском конкуренту који има обезбеђене бар петогодишње плате и остале бенефите?
Подилажење страним инвеститорима је директно резултовало и драстичним редуковањем права радника у Закону у раду, који их третира као „вучну марву“ без минималних синдикалних и људских права.
Пустош коју стране фирме остављају за собом када напуштају Србију се покушава спречити све већим субвенцијама које већ сада мере у стотинама хиљада евра по радном месту, као у случају „Бери Келебо“ (120.000 евра по радном месту) и „Хенкела“ (144.000 евра по радном месту). То једноставно није нормално понашање Владе Србије.
Чак и када је реч о директним страним инвестицијама без субвенција, врло је упитан позитивни економски ефекат, изузимајући високо технолошке гринфилд инвестиције, а таквих је мало или готово да их у Србији нема.
Тачно је да стране инвестиције представљају девизни прилив који смањује девизни девицит и смирује курс – али само у почетку.
Временом се профити које страни власници остварују у земљи по правилу повлаче у њихове матичне земље и надилазе почетни улазак девизних средстава, што демантује тврдње заговорника страних инвестиција да је то спасоносни модел за развој Србије.
Истраживања УН из 2016. године су показала су шокантне резултате да су на глобалном нивоу државе “примаоци” директних страних инвестиција од 1980. године до 2016. године имале нето прилив од 500 милијарди долара, али и нето одлив од око 14.000 милијарди долара.
Застрашујуће али и упозаравајуће за оне који Србији мисле добро.
Борислав Боровић
економиста, председник Одбора за привреду и финансије Градског одбора Народне странке Београд