Народна странка

Александар Тадић: Ресор просвете и науке између континуитета и наде

Александар Тадић: Ресор просвете и науке између континуитета и наде

Ванредне околности у време епидемије оголиле су проблеме са којима се редовно суочавају запослени у просвети, ученици и њихови родитељи. Они су резултат: штетних стратешких одлука (одустајања од усвојене Стратегије образовања до 2020. године, урушавања институција – попут Националног просветног савета, политизације рада Завода за унапређивање образовања и васпитања, подређивања просветне делатности потребама тржишта, копирања разних решења из различитих система без адаптације и провере); занемаривања обавеза инвестиционог улагања и одржавања система образовања и васпитања; неадекватног управљања образовањем и усавршавањем запослених у просвети; нестручног и нетранспарентног одлучивања о наставним програмима, избору и квалитету уџбеника; негативне селекције и постављања партијски подобних (и најчешће само са том препоруком) директора установа; забране запошљавања, десетина хиљада уговора на одређено време, смањења броја стручних сарадника у предшколским установама и школама; коруптивних радњи за извлачење финансијских средстава из републичког и локалних буџета кроз намештене тендере, фиктивне уговоре, ненаменско и нетранспарентно трошење новца; јачања централизације и политизације у области финансирања и управљања системом…

У периоду за нама власт је и у управне одборе научних института поставила себи лојалне људе креирајући тако услове за систематски напад на аутономију научне заједнице. Истовремено, Универзитет у Београду из године у годину је све ниже на Шангајској листи најбољих светских универзитета. Због нарушавања независности Националног акредитационог тела Законом о високом образовању из 2017. године Србија је изгубила чланство у Европској асоцијацији за обезбеђење квалитета у високом образовању. Носиоци највиших државних функција годинама уназад толеришу плагијаризам и сами крше правила академске честитости.

Нова Влада Републике Србије је најављивана као најбољи тим који ће моћи да се избори са бројним изазовима са којима се суочавамо и који се усложњавају, а онда се у Народној скупштини чуло да ће то бити „Влада континуитета“. На овом месту континуитет у области образовних политика сагледаћемо прво из угла политичких одлука на нивоу законодавне власти којој је Влада Републике Србије одговорна за политику коју спроводи. Прва седница Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво одржана је 26. октобра 2020. године. Чланови Одбора су једногласно (са 16 гласова За, без гласова Против и Уздржаних) за председника Одбора поново изабрали народног посланика др Муамера Зукорлића (ту функцију је обављао и у претходне четири године), док је за заменика председника изабран проф. др Марко Атлагић из Посланичке групе „Александар Вучић – за нашу децу“. Председник одбора је образложио предлог за заменика председника Одбора само једном реченицом, наводећи да је предложио „уваженог професора Атлагића… који је био веома активан у раду претходног сазива одбора и у расправама у самој скупштини“. Братислав Југовић из Посланичке групе „Александар Вучић – за нашу децу“ предложио је за заменицу председника одбора Милицу Дачић, своју суграђанку (Чачанку) из исте посланичке групе. Када је на помолу било отварање дискусије и аргументација предлога, што би ову седницу одбора неочекивано учинило интересантном, посланица Милица Дачић се јавила за реч и саопштила да подржава колегу Атлагића и не прихвата предложену кандидатуру. Против избора страначког колеге Атлагића гласао је само посланик Братислав Југовић.

Др Муамер Зукорлић, реизабрани председник Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво, за оне који нису упознати, у јавности се представља као академик од оснивачке скупштине Бошњачке академије наука и уметности (БАНУ), одржане 2011. године на Интернационалном универзитету у Новом Пазару (приватном Универзитету чији је оснивач и дугогодишњи председник био Зукорлић). Оснивањем ове институције је прекршен закон наше државе о Српској академији наука и уметности (САНУ). Тадашњи министар просвете проф. др Жарко Обрадовић (који је 26. октобра 2020. године као заменик члана скупштинског Одбора гласао за избор др Зукорлића за председника Одбора) о томе се након оснивања БАНУ изјаснио следећим речима: „То је чин који је неспорно супротан правним прописима Републике Србије и нема никакве везе са називом те такозване институције, која је очигледно плод жеља и амбиција Муамера Зукорлића, како би себе приказао као заштитника бошњачке етничке заједнице. Те амбиције очигледно имају политичку димензију“ (Радио Слободна Европа, 10. јун 2011). Данас се на званичном сајту Народне скупштине, на страници где је приказана биографија др Муамера Зукорлића, може прочитати да је његово занимање академик. Или је реч о неразумевању разлике титуле од занимања, или о прикривању податка о његовом занимању.

Академик Душан Теодоровић, председник Одбора Српске академије наука и уметности за високо образовање, писао је поводом првог избора Муамера Зукорлића за председника парламентарног Одбора за науку, образовање, технолошки развој и информатичко друштво („званично првог човека Србије задуженог за развој науке и образовања“) да је то шамар српској науци и образовању, јер је реч о особи која је неколико месеци раније била верски вођа, без научног образовања, без иједног објављеног научног рада (Политика, 1. јул 2016). Академик Теодоровић је тада претпоставио да разлоге за Зукорлићево ангажовање у овом Одбору треба тражити у његовим покушајима да реши вишегодишње проблеме са акредитацијом програма на приватном Универзитету у Новом Пазару који је оснивао и њиме председавао до септембра 2016 (три месеца пошто је изабран за председника Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво). У том тренутку Универзитет је имао шест департмана (факултета) и укупно 37 наставника (према подацима са званичног сајта универзитета). Универзитет и даље има шест департмана (факултета) и укупно 69 наставника и 39 асистената и сарадника у настави (према подацима са званичног сајта универзитета). Повећање броја запослених директна је последица одлука донетих само неколико месеци од избора Муамера Зукорлића на чело скупштинског Одбора. Конкретно, на основу става Министарства просвете донет је закључак Владе Републике Србије да се све дипломе овог приватног универзитета (од оснивања 2003) сматрају валидним, односно да на сва три нивоа студија Интернационални универзитет у Новом Пазару може да издаје дипломе за програме чија је акредитација у току, као и да се оне могу користити за заснивање радног односа и вршење избора у звање на универзитетима. Тако је студентима који плате школарине овом универзитету омогућено да завршавају основне, мастер и докторске студије на неакредитованим програмима, а потом и да се запошљавају као правници, економисти, наставници… (или да конкуришу за послове који захтевају одговарајуће јавне исправе и напредују у служби), али и да раде као професори у наставним звањима на овом универзитету (и другим универзитетима) док се не испуне услови да се сви програми акредитују.

Тако, студент може на неком од департмана да заврши неакредитоване програме основних, мастер и/или докторских студија, да се запосли на истом департману као професор и да Универзитет уврсти у акредитациони материјал податке о наставницима са таквим квалификацијама (дипломама). У прилогу је сличан пример са Департмана за педагошко-психолошке науке Интернационалног универзитета у Новом Пазару:

Међу онима који су докторирали на овом универзитету од доношења поменутог закључка Владе је и сам оснивач Универзитета, Муамер Зукорлић. Он је у септембру 2017. године, одбранивши докторску дисертацију на тему „Академија – настанак, развој и значај са посебним освртом на Бошњачку академију наука и уметности“ стекао титулу доктора наука и тиме (и закључком Владе) прилику да се пријави на конкурс за наставно звање на било ком универзитету у Србији. Проф. др Рефик Шећибовић (члан комисије за одбрану доктората др Муамера Зукорлића запослен на неакредитованом Интернационалном универзитету у Новом Пазару) на предлог Министарства просвете је изабран 5. априла 2018. за члана Управног одбора Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању (управо је због оваквог законског решења, постављања чланова УО НАТ-а од стране извршне власти, што је дозволио скупштински Одбор којим је председавао Муамер Зукорлић, Србија изгубила чланство у Европској асоцијацији за обезбеђење квалитета у високом образовању). Др Муамер Зукорлић је у медијима изразио уверење да ће након кадровских промена у телима које одлучују о акредитацији Интернационални универзитет у Новом Пазару ускоро бити акредитован, након одласка „олигархије која га је тенденциозно опструирала“ (Блиц, 13. април 2018).

За закључивање о разлозима да се на кључна места у власти (у овом случају законодавној) поставе политичари какав је др Муамер Зукорлић важно је знати и појединости о заменику председника Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво. И он је доктор наука, академски радник, како га је ословио председник Одбора: „уважени професор Марко Атлагић“. Народни посланик проф. др Марко Атлагић је докторирао 1996. на Филозофском факултету у Приштини. Запослен је на Филозофском факултету у Косовској Митровици, где је шеф Катедре за историју. Све делује „на месту“. Ипак, ко је пратио рад Народне скупштине у претходном сазиву, макар и успутно, јасно му је шта обећани континуитет значи у овом случају. У претходном сазиву скупштине, уз народног посланика Маријана Ристичевића, био је истакнути говорник (мада је најчешће читао говоре) који је без обзира на тему дневног реда користио свако обраћање за омаловажавање и вређање политичких неистомишљеника, како опозиционих политичара, тако и универзитетских професора који у јавности критикују рад функционера владајуће странке. Реакције и осуде наступа народног посланика Марка Атлагића у Народној скупштини су биле бројне. Издвојићу отворено писмо грађанима покретача иницијативе #105 од 5 милиона Филозофског факултета Универзитета у Београду, поводом његових изјава у скупштинском дому (Пешчаник, 4. јул 2019).

У тексту се наводи да је у наступу недостојном једног народног посланика, на скупштинском заседању од 3. јула 2019, Марко Атлагић, припадник председникове универзитетске елите, наставио своју серију напада на поједине професоре Филозофског факултета у Београду. Отворено писмо била је реакција на његове изјаве да професорка Дубравка Стојановић спада „у ред највећих фалсификатора“ и да би због става према питању Косова и Метохије и Републике Српске, „требало да заврши у бувари, то јест затвору… а да не кажем по законику Књаза Милоша како би завршила“. У писму се прецизира да у Казненом законику за Кнежевину Србију из 1860. глава 9. гласи: „Издајник отачества казниће се смрћу“. О каквом профилу политичара је реч јавност је обавештена и навођењем да је том приликом, током скупштинског заседања, посланик за професора Јова Бакића рекао да је „најобичнији говнар Била Клинтона, Драгана Ђиласа и Вука Јеремића“, као и да улогу Филозофског факултета у Београду види „у стварању и репродуковању култа незнања, интелектуалног простаклука и дилетантизма“. Закључак отвореног писма је сажет и прецизан: „У свом покушају да на професионално неприхватљив начин унизи друштвени дигнитет научних радника и професора Филозофског факултета у Београду овај народни посланик је само демонстрирао недостатак елементарног моралног достојанства и васпитања“. Сасвим је могуће да је овакав закључак био кључна препорука за унапређење проф. др Марка Атлагића у Одбору за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво у садашњем сазиву Народне скупштине.

Вратићу се на поменути текст академика Теодоровића у коме је написано да избор Муамера Зукорлића на чело Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво представља шамар српској науци и образовању. Време је потврдило све тада изречене претпоставке о разлозима Муамера Зукорлића да се бави радом овог Одбора. Али, како тумачити разлоге због којих они који одлучују о ресорима и функцијама, оваквима омогућавају одлучивање о ресору просвете и науке? Све што се годинама уназад дешава у овом ресору на нивоу законодавне и извршне власти (уз овај „шамар“ просветари, академска и научна заједница добили су озбиљне „батине“ од којих су потпуно исцрпљени) другачије тумачим него што је то урадио академик Теодоровић у закључку поменутог текста: „Можемо, такође, да закључимо да господин Вучић сматра да су наука, просвета, технолошки развој и информационе технологије трице и кучине које само оптерећују буџет Србије и да може да их води било ко“. Мада се често у медијима може чути да је за странке на власти ресор просвете и науке небитан, да се на функције постављају кадрови далеко од епицентра моћи, да отуда у том ресору има доста лутања, импровизација, нестручности, сматрам да све речено о феноменима академика др Муамера Зукорлића и проф. др Марка Атлагића указује на системску намеру владајуће олигархије и основне принципе њихове идеологије и начина владања.

Ако као ученици, студенти, родитељи, наставници, професори, истраживачи у образовању и науци не видимо наду извесно је да живимо у држави у којој се моћ и дуготрајност режима обезбеђује манипулативним механизмима, који су окосница економских и политичких визија и пројеката којима се и просвета и демократија систематски банализују и обесмишљавају. Просветни систем је са јасном намером стављен у службу остваривања економских интереса и интереса политичке олигархије са ауторитарном технологијом владања. Критичко мишљење и аутономија појединаца (којима би тежило друштво у коме о питањима од јавног значаја брину људи са професионалним интегритетом, несумњиво морални и васпитани) не уклапају се у концепт економског развоја владајућих структура. Да политичка олигархија системски развија и промовише манипулативне праксе очигледније је у медијима, кроз гушење медијских слобода и свеприсутно вулгаризовање културе, ријалитизације свакодневице, обесмишљавања политике и активизма за јавно добро, застрашивања засипањем сценама бруталности и несрећа, лажног приказивања стварног стања и тренутних перспектива. Уз бројне страхове, несигурности, неизвесности, вредносну дезоријентацију, које иначе одликују индивидуалне перцепције многих у Србији, држава нас још једном постављењима Зукорлића и Атлагића („шамарањем“) ставља пред избор: с једне стране су конформизам и апатија, а са друге одлазак из земље. Свеједно је онима који доносе одлуке о оваквим именовањима шта ћемо ми одабрати, битно је само да систем одради свој посао.

И није овде крај. Нека и на овом месту остане забележено да су чланови Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво у претходном сазиву разматрали више предлога закона (предлог Закона о основама система васпитања и образовања, предлог Закона о дуалном образовању, предлог Закона о високом образовању, предлог Закона о науци и истраживањима…), у начелу и поднете амандмане. Њихова надлежност је била и да „прате спровођење политике коју води Влада“ и да разматрају план рада и извештај надлежног министарства и других државних органа, организација и тела. Компетенције изабраних чланова тренутног сазива Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво Народне скупштине Републике Србије, њихова партијска лојалност (неупитна, из искуства рада претходног сазива) довешће до тога да Одбор буквално само „прати спровођење политике Владе“ уместо да се користе механизми контроле из њихове надлежности и проверава законитост рада министарства и других државних органа, организација и тела у систему просвете. Сви чланови Одбора у претходном сазиву (па и председник Одбора и његов садашњи заменик) били су саучесници у јачању централизације одлучивања у просветном систему министра Младена Шарчевића, који је настојао да концентрише сву моћ у сопственим рукама и у Министарству просвете. Саучествовали су у развлашћивању и маргинализацији Националног просветног савета, у подривању аутономије образовних институција и педагошке аутономије наставника. Политизација и централизација одлучивања своје штетне ефекте јасно су показале у околностима у којима смо се нашли током пандемије. Претходним реформама започета децентрализација одлучивања, која је подразумевала преношење одлучивања о битним стручним питањима на одговарајуће стручне институције чиме би се јачала њихова улога, обесмишљена је развлашћивањем и маргинализацијом Националног просветног савета и инструментализацијом Завода за унапређивања васпитања и образовања (на челу са бившим директором проф. др Зораном Аврамовићем и актуелним директором др Златком Грушановићем). У таквом амбијенту бивши министар Младен Шарчевић је себи обезбедио сигурност и заштиту за низ произвољних и неутемељених одлука које је доносио (међу којима су и оне о дигитализацији и увођењу дуалног образовања).

Сада се суочавамо са тезом о континуитету рада Владе и Министарства просвете при чему се најављује да ће окосницу образовних политика чинити теме, проблеми и решења који нису адекватно постављени у претходном периоду. Нови министар Бранко Ружић о томе је изјавио следеће: „Наставићемо да радимо на кључним темама, а неке од њих су дигитализација система, дуално образовање, нови образовни стандарди и даља улагања у науку и технологију. Оно што је битно да у ороченом мандату обезбедимо континуитет у односу на круцијалне ствари“ (Блиц, 21. новембар 2020).

Професор Иван Ивић дао је значајан допринос развоју нашег просветног система у прошлости и спада међу стручњаке који га најбоље разумеју. Спрам искуства и пристојности, оптимистично и с мером је прокоментарисао избор Бранка Ружића за министра просвете (Данас, 30. октобар 2020). Навео је да то што је за министра изабрана особа која није специјализована за област образовања не мора да буде лоше, да он припада типу министара менаџера (са искуством управљања у другим ресорима) и да то како ће организовати и водити ресор образовања зависи од тога какав ће тим изабрати у Министарству просвете и како ће користити и овакве фаличне институције као што су Национални просветни савет, Национални савет за високо образовање и Завод за унапређивање образовања и васпитања.

За сада о тиму министра знамо само то да ће нови државни секретари бити Зоран Касаловић (функционер Социјалистичке партије Србије, био је председник Општине Житиште, посланик у Народној скупштини Републике Србије и члан Одбора за финансије, републички буџет и контролу трошења јавних средстава, обављао је функцију заменика покрајинског секретара за финансије и државног секретара у Министарству државне управе и локалне самоуправе) и проф. др Маријана Дукић Мијатовић (доскорашња потпредседница Националног савета за високо образовање и саветница градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића, кадар Српске напредне странке, докторирала на Правном факултету приватног Универзитета Привредна академија у Новом Саду на тему „Заштита поверилаца у стечају“, на овом факултету запослена у звању редовног професора, а почетком ове године изабрана је у звање ванредног професора на Универзитету у Новом Саду на Факултету техничких наука). Значајно ће бити и то да ли ће се променити начин функционисања Завода за унапређивање образовања и васпитања, како избор и начин рада стручних комисија, тако и начин избора директора ове установе (на челу Завода од 1. августа 2017. је Златко Грушановић, данас још један доктор наука који је ову титулу стекао у време вршења одговорних функција у просветном систему, завршивши трогодишње докторске академске студије за свега годину и по дана, уз истовремено ангажовање на многим другим активностима попут писања стручне литературе, реализације семинара за стручно усавршавање наставника, учешћа у раду струковних организација, управљачких тела и радних група).

Протекло време од конституисања нелегитимне Народне скупштине, избор председника и заменика скупштинског одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво као и постављење за државне секретаре страначких кадрова чије професионално искуство није везано за област просвете нису повољне околности за оптимизам у погледу домета министра Ружића и његовог тима у покушајима исправљања непромишљених потеза и штете коју је просветном систему нанео претходни министар Младен Шарчевић. Уз то, обећани континуитет у области просвете и науке значио би наставак продубљивања бројних проблема. Урушавање институција у систему просвете и науке у претходном периоду готово је окончан процес. Наш просветни систем захтева суштинске промене и напуштање концепта који карактерише менаџеризација просветне делатности, формализам, давање приоритетног значаја обуци за развијање професионалних компетенција потребних на тржишту рада, застарела и неефикасна настава схваћена као преношење знања и припрема за тестирање. Било какво унапређивање политике и праксе у овој области захтева професионализам и демократизацију, захтева дисконтинуитет.

Александар Тадић,
члан Одбора Народне странке за образовање,
ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Одељење за педагогију и андрагогију

 

Преузето са портала "Пешчаник".