Народна странка

Закон о обновљивим изворима енергије – пљачка државе Србије и њених грађана за рачун приватних инвеститора

Закон о обновљивим изворима енергије – пљачка државе Србије и њених грађана за рачун приватних инвеститора

Нацртом новог Закона о обновљивим изворима је предвиђено да се приватним произвођачима електричне енергије сваки произведени мегават час плаћа по тржишној цени плус премија коју они добијају у поступку аукције које спроводи Министарство рударства и енергетике (МРЕ). Међутим, кроз Закон се на перфидан начин провлачи чињеница да Гарантовани снабдевач, односно Електропривреда Србије (ЕПС), преузима балансну одговорност. Шта ово конкретно значи? Производња енергија се планира сходно очекиваној потрошњи. Међутим, и у производњи и у потрoшњи се дешавају одступања од плана. Балансна енергија је енергија којом се покривају одступања од планиране производње или потрошње.

На пример, планирано је да данас ветар дува неким интензитетом и да ветроелектране производе електричну енергију одређеном снагом. Али ветар није дувао или је дувао знатно мање од планираног па је и производња из ветроелектрана мања. Неко мора да надокнади тај непланирани мањак производње из ветроелектрана. Слично је и са соларним електранама. Наиђе већи облак и производња нагло падне.

Тада се користе регулационе електране, а у електроенергетском систему Србије 90% регулације ЕПС обезбеђује највећом хидроелектраном "Ђердап 1".

Шта се дешава када хидроелектране производе сасвим довољно јефтиније енергије за планирану потрошњу да уопште не постоји потреба да се преузима енергија произведена од стране приватних ветропаркова и соларних фарми? Е тада ипак мора да се преузме то што су скупље произвели приватни ветропаркови и соларне електране, па и по цену да се прелива вода државних хидроелектрана. Може и горе од овога. Уколико ветроелектране имају добар ветар (дува Кошава) и раде називном снагом у износу од око 500 MW, то значи да ће свих 6 агрегата у ХЕ „Ђердап 1“ морати да раде на минимуму, са приближно 80‑90 MW мање од називне снаге, како би ветроелектранама обезбедиле резерву, односно балансни капацитет „навише“, када ветар престане да дува. Дакле, држава Србија ће преливати воду на Ђердапској брани не производећи себи најјефтиније могуће MWh-ове само да би обезбедила балансну енергију за приватне произвођаче. Управо у овом балансирању лежи кључ перфидно смишљене пљачке државе.

То звучи као недомаћинско понашање. Али кад се погледају бројке, то је је већ понашење на нивоу пијаног богаташа.

Просечна цена MWh-a на тржишту електричне енергије на годишњем нивоу износи око 45 €. Премије које ће држава одређивати за сваки МWh који буду производили повлашћени произвођачи електричне енергије у поступку аукције је тешко проценити у овом тренутку, али сигурно неће бити мање од 30 € за МWh. Тиме се долази до цене од 75 €/MWh. Међутим, на све ово није урачуната цена балансне енергије, односно регулационе енергије, коју за ове произвођаче мора да обезбеди гарантовани снабдевач, односно ЕПС. Према званичним подацима оператора преносног система и тржишта електричне енергије у Србији, Електромреже Србије, цена балансног MWh-a у смеру регулације навише износи 78.4 €/MWh у децембру 2020. и 77.2 €/MWh у јануару 2021. године.

Ради лакше рачунице усвојићемо цену овог балансног MWh-a да је 75 €. Овај балансни MWh за повлашћене произвођаче обезбеђује ЕПС који се у Закону не помиње као ЕПС већ као гарантовани снабдевач. То значи да државу Србију, а то у крајњем значи њене грађане, сваки тај MWh од повлашћених произвођача кошта:

45 € (тржишна вредност) + 30 € (премија) + 75 € (балансна енергија) = 150 €

Дакле, државу Србију сваки MWh који се произведе у, на пример, великим приватним ветроелектранама кошта 150 €.

С друге стране процењена производна цена MWh-a у хидроелектранама ЕПС-а је око 7‑8 €, а наравно најјефтинија је управо у највећој од њих, ХЕ „Ђердап 1“, која се највише користи за регулацију у систему. Рачунајући да је цена производног MWh-a око 7-8 € у ХЕ „Ђердап 1“ и да овој електрани се не плаћа никаква премија нити јој је потребно балансирање, очигледно је да је то двадесет пута за државу Србију јефтиније него 150 € колико је кошта MWh из ветроелектрана. Другим речима, државу Србију MWh из приватних ветроелектрана кошта двадесет пута више него MWh из ХЕ „Ђердап 1“ чије агрегате потискује на минимум и прелива воду на брани како би за приватне ветроелектране обезбедила балансну енергију. Ово је заправо то перфидно пљачкање државе у корист приватних инвеститора.

Све ово нема ама баш никаквог смисла ни са аспекта искоришћења обновљивих извора у Републици Србији. Да би се искористио ветар као обновљиви извор на једној страни, мора се други обновљиви извор, вода Дунава, просипати на другој страни како би се обезбедила балансна енергија за ветроелектране. Дакле, ово је буквално пресипање из шупљег у празно са аспекта искоришћења обновљивих ресурса државе, али за рачун приватних инвеститора и уз огромну штету државе Србије.

Претходно наведени механизам пљачке Србије и њених грађана је илустрован следећом сликом. Уместо да електричну енергију производе хидроелектране у власништву државе по цени од 7 € за MWh, државу Србију ће сваки MWh из приватних ветроелектрана коштати 150 € (тржишна цена + премија + трошкови балансирања). За то време ће се генератори у ХЕ „Ђердап 1“ држати на минимуму ангажовања како би се обезбедила резерва за балансирање ветроелектрана и вода Дунава ће се преливати преко Ђердапске бране.

Читаву ову пљачку државе Србије и њених грађана за рачун приватних инвеститора форсира министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић као економиста и потпуно нестручна особа у области електроенергетике. А као економиста се уско специјализовала у максимизацији приватних профита на штету националних интереса.

 

Одбор Народне странке за енергетику