Народна странка

Марина Липовац Танасковић: Циљ нових саобраћајних казни је узимање више новца од грађана, оне нису мера безбедности

Марина Липовац Танасковић: Циљ нових саобраћајних казни је узимање више новца од грађана, оне нису мера безбедности

Саобраћај је тема о којој „сви свашта знају“ и сви воле да дају мишљење. То није нимало чудно, јер сваки грађанин ове државе јесте део саобраћајног система. Оног тренутка када се напусти свој дом, улази се у овај систем, хтели ми то или не. За сваког од нас, улазак у саобраћајни систем је најчешће морање, а не избор. Не можемо да избегнемо овај систем, а такође морамо да поштујемо правила тог система. Та правила морају сви да поштују под једнаком условима. А да ли је то данас тако?

Према анкетама Саобраћајног факултета у Београду, обављеним за потребе израде Стратегије безбедности саобраћаја за Град Београд од 2017. године до  2020. године, може се закључити да су грађани Београда забринути за стање безбедности саобраћаја, као и да подржавају оштрију контролу учесника у саобраћају по питању кључних утицајних фактора безбедности саобраћаја (алкохол, брзина, сигурносни појас, кацига). Позитивне ставове је потребно унапређивати и учвршћивати, уз елиминисање негативних ставова, али се на томе даље не ради!

Да ли сте знали да је у периоду од свега пет година (2011-2015.) на путевима и улицама Београда евидентирано око 84 хиљаде саобраћајних незгода, од којих скоро 18 хиљада саобраћајних незгода у којима је било смртног страдања или повређивања људи у саобраћају. У Београду је, у последњих пет година, погинуло 584, тешко повређено 3.649, а лакше повређено 22.381 наших рођака, пријатеља, комшија - наших суграђана. Ово значи да се у Београду догађа око 35 одсто свих незгода у Србији, и око 18 одсто свих погинулих. Практично, сваког дана се у Београду догоди десет саобраћајних незгода са страдалим лицима. Саобраћајне незгоде се догађају нама, а не неком другом. Саобраћај, као легална делатност, односи више живота него све криминалне делатности заједно. Ово се не може променити без јаких институција и појединаца који би били посвећени безбедности саобраћаја.

Шта ради владајућа странка по том питању? Уместо да јача капацитет и интегритет појединаца и институција који су носиоци важних мера и активности, она само пооштрава казнe! Да ли заиста мислите да се тако утиче на безбедност саобраћаја тј. грађана или је то само начин да се напуни буџет државе?

Да ли је потребно да пишем колика је штета начињена држави због овако великог броја саобраћајних незгода? Јер, поред нехуманих друштвених последица, саобраћајне незгоде изазивају и негативне економске, здравствене, привредне и друге последице. Породице остају без храниоца, родитеља, деце, а лечење тешко повређених у саобраћају представља дуготрајан процес у коме трпе, како чланови породица, тако и друштво у целини. У Београду се, према горе наведеним подацима укупни друштвено-економски трошкови настрадалих лица, у наведеном петогодишњем периоду процењују на износ од најмање 202,3 милиона евра (према методологији из Републике Српске) до 5,9 милијарди евра (према методологији из Новог Зеланда). Дакле, годишњи трошкови које је Београд издвајао само за настрадале у саобраћајним незгодама били су од 40,5 милиона евра до 1,2 милијарди евра, у зависности од примењене методологије. Да ли сте изненађени?

Да ли знате да од свих наплаћених прекршаја у саобраћају чак 52,5 одсто иде директно на рачун МУП-а? Када би се ова значајна финансијска средства користила за опремање и унапређење рада саобраћајне полиције (опремање, стручно усавршавање, унапређење метода рада и сл.) на начин да саобраћајни систем буде безбеднији за грађане, систем би ваљао. Али, не! Ова средства су, захваљујући тадашњем министру унутрашњих послова Ивици Дачићу, намењена МУП-у, тј. распоређују се на све и свашта, али не и за унапређење рада саобраћајне полиције. Наиме, било је потребно још више средстава за луксузне аутомобиле. А онда градски оци иду даље и из буџета града финансирају трошкове опремања саобраћајне полиције, што је супротно закону. И даље сте изненађени?

Закон о безбедности саобраћаја на путевима је законски акт који би сваки власник возачке дозволе требало да зна, с обзиром да неминовно учествује у саобраћајном систему, као и да је то обавезна литература за полагање возачког испита. Да ли сте сигурни да вам је овај закон у целости познат?

Интересантно код овог закона је примењена српска изрека „Кадија те тужи, кадија ти суду“. Наиме, предлагач Закона о безбедности саобраћаја је Министарство унутрашњих послова, исто министарство које проверава да ли аутошкола или технички преглед испуњавају услове за рад и отвара/затвара аутошколе и техничке прегледе који не поштују закон. Али МУП  је задужен и за надзор над радом аутошкола и техничких прегледа, за спровођење возачких испита на којима се проверава познавање тог закона (возачки испит). Исто министарство једино има право да вас заустави у саобраћају, казни за прекршај или чак искључи из саобраћаја и исто министарство коме ћете 52,5 одсто износа прекршајне казне исплатити директно на рачун. Како може једно министарство да предлаже, одобрава, контролише, кажњава и убира приходе од једног закона? Чини ми се да нешто у томе дебело не ваља!

Сви ћемо се сложити да би МУП требало да контролише и санкционише кориснике саобраћајног система уколико не поштују правила, али да ли би требало и да предлаже тај закон? Некада је закон припремао и предлагао цивилни сектор, можда је због тога и био ефикаснији!   

Недавно усвојеним изменама овог закона смањен је дозвољен ниво алкохола у крви са 0,3 промила на 0,2 промила. Многи стручњаци су сумњичаво одмахивали главама на питање о смислу ове промене. Да ли ви, грађани, корисници саобраћајног система знате шта то конкретно значи? То значи да је потребно да се напуни државна каса!

Медицинска испитивања су утврдила да нема битних функционалних промена у људском организму уколико је ниво алкохола у крви до 0,3 промила. Са становишта безбедности саобраћаја то значи да је сасвим свеједно да ли возач има 0,2 промила или 0,3 промила алкохола у крви. Министарство унутрашњих послова вам у ствари предлаже да попијете мало, али вам неће рећи колико је то мало (јер је за сваког индивидуално). Циљ је, свакако, узимање новца од грађана. Смањење дозвољених промила алкохола у крви са 0,3 на 0,2 није мера безбедности!

Закон би требало да буде рационалан и оправдан. Новчане казне требало би да буду логичне, примерене делу и починиоцу. Свака казна требало би да има три карактеристике: репресивни карактер, превентивни карактер и едукативни карактер. Уколико нешто изостане, казна није ефикасна. А изгледа да у Србији много тога изостаје!

 

Дипл. инж. саоб. Марина Липовац Танасковић,

председница Форума жена Народне странке - Београд