Текст је објављен у дневном листу Политика, 25.09.2017.

Тврдњу да је друштвени дијалог предуслов за било какав напредак, сматрам аксиомом. Пољско друштво ушло је у транзицију кроз договор либерала и бивших комуниста, а ирско економско чудо последица је консензуса свих тамошњих социјалних актера. Наша историја је, уосталом, такође пуна поучних примера: широка друштвена расправа која се водила средином 90-их година 19. века представљала је увод у српско «златно доба» (1903-1914). У временима највећих искушења, која су потом уследила, чак је и један Никола Пашић знао да консултује и окупи своје политичке противнике, како би се нашло светло на крају тунела.

Елементарни консензус политичке елите, струковних удружења, синдиката и других актера неопходан је код тема од ширег значаја, попут развојне политике, кључних инвестиционих пројеката, избора модела образовања и здравства, територијалног уређења државе, и слично. То важи и за кључна национална питања, међу којима, без сваке сумње, предњачи статус Косова и Метохије. Зашто, онда, упркос наведеном, не могу да подржим иницијативу актуелног председника о «унутрашњем дијалогу»?

Сматрам да је, а то ћу показати на примерима, последњих година прави и искрени дијалог у нашем друштву заправо укинут. А једина ствар гора од недостатка дијалога, јесте његово фингирање и лажирање.

Нема одавно код нас дијалога, на пример, са струковним удружењима, која су се систематски и аргументовано противила пројектима попут «Београда на води», аутопуту «Ниш-Тирана», или давању београдског аеродрома у концесију. Концесија за аеродром се, узгред, додељује у поступку који је проглашен тајним, који је противан закону о концесијама и закону о јавним набавкама и коме се изгледа унапред зна победник.

Дијалога није било ни са удружењима економиста, која се критички односе према званичној економској политици, која буџетски суфицит остварује кроз снижавање инвестиција и животног стандарда, а не кроз развој и подизање ефикасност. Наши најугледнији економисти чак тврде да је извршна власт својом политиком потпуно и једина одговорна за наш низак привредни раст, који је тренутно, уз Грчку, најнижи у Европи.

Дијалога није било ни са академским актерима у вези «реформе» образовања, па смо, уместо реформе гимназије и високошколског образовања, добили накарадну верзију «дуалног образовања», која наше грађане трајно венчава са пословима ниске додатне вредности, другим речима са сиромаштвом. Добили смо и решења која воде ка битном смањењу аутономије универзитета, уз повећање овлашћења министру просвете - чији је до сад једини «успех» што игнорише родитеље и наставнике из земунске основне школе.

Дијалога није било ни са опозицијом и другим друштвеним актерима током преговора са Приштином, у последњих пет година. Прихваћен је модел унитарног Косова, без институционалних веза са Београдом и политичке аутономије за српски народ, где ће наши сународници евентуално моћи да се удружују једино у невладину организацију звану Асоцијација српских општина. 

Политички противници ове власти се систематски клеветају, омаловажавају, а у последње време им се чак прилепљују етикете које иду од «петоколонаша» до «фашиста». Директно сучељавање је укинуто, до те мере да актуелни председник није никоме из опозиције изашао на ТВ дуел, већ пуних пет година. 

Да ли заиста било ко може да тврди да, имајући у виду све ово наведено, ова извршна власт уважава и прижељкује «унутрашњи дијалог»? Под оваквим околностима, сматрам да је много битније да се укаже на непостојање правог дијалога, нормалног и фер политичког процеса, као и цивилизованог сучељавања у друштву, него да се на све то зажмури и прихвати један фингиран и апстрактни позив на «унутрашњи дијалог» о Косову. Изигравати икебану у «унутрашњем монологу», није часна и конструктивна улога за праву опозицију, која мисли добро свом народу и будућим поколењима.

Међутим, ако и апстрахујемо све наведено, остаје озбиљан логички проблем са овим позивом председника. Наиме, уколико се искрено намерава да се некој теми отпочне дијалог, природно је да се наведу повод и разлози такве иницијативе, као и став оног ко позива о том конкретном питању. У овом случају, извршна власт не саопштава ништа од тога, тако да не знамо формат, садржину, ни циљ тог дијалога. 

Уколико је циљ актуелног председника да отвори консултације о статусу, то би значило да одустаје од противљења да Косово добије пун међународни субјективитет. Уколико му то није циљ, поставља се питање шта друго може бити предмет «унутрашњег дијалога», јер је све друго он већ испреговарао са Приштином, без консултација са другим политичким и друштвеним актерима. 

Да моје резерве нису неосноване, показује и саопштење потпредседника владе Зоране Михајловић, у коме она де факто упозорава Српску православну цркву да не износи неки свој самосталан став о Косову, кога она квалификује као «вршење притиска на председника Вучића».